Sad zaista moram da zastanem i da razmislim šta da mu uradim. Ako nasrnem na njega i učinim mu nešto nažao, možda ću završiti u zatvoru, ali sasvim sigurno ću učiniti uslugu svetu.
Vratio se.
Hoću da kažem – nemojte mi reći da postoje dvojica takvih, jer to bi bilo previše.
Govorim o poštaru, inteligentnom stvoru koji savije svaki časopis popreko, pa ga gurne u prorez kapije. Može da ga savije i uzduž, pa da ne polomi riknu. Može i da ga ne savije, pa da ga gurne pod kapiju ili pod roletnu; ona prva do kapije je uvek spuštena. Može, poput onog pre dva meseca, da nekako ugura National Geographic u poštansko sanduče. Ili može, kao što je to bez problema nekada funkcionisalo godinama, da uradi bilo šta, samo da ne ošteti moje jebene novine.
Zahvaljujući idiotu koji mi isporučuje poštu, uštedeo sam značajne pare. Recimo, prekinuo sam pretplatu na časopise UNCUT posle pet godina (90 € godišnje, 165 € za dve godine), pretplatu na časopis Digital Camera posle četiri godine (230 € za dve godine), a taman sam se kanio da se pretplatim na još jedan časopis. Vrhunac su bili polomljeni CD-ovi u novinama samo zato što je čovek osetio potrebu da savija origami baš pred mojom kapijom. I danas, kad sam pretplaćen samo na National Geographic, moraću da prestanem i sa tom pretplatom i da pređem na kupovinu na kiosku. Ne mogu više da trpim da poštar pravi origami od mojih časopisa. Ovaj komad je toliko oštećen da ću kupiti drugi. Nije mi do 270 dinara, nego što ja ispadam glup zato što u ovoj zemlji jebena pošta ne ume da isporuči sto grama časopisa na adresu a da ga ne ošteti. Ispadam glup zbog idiota koga štiti ceo sistem Pošte Srbije, od njegovog šefa do upravnika pošte čija izjava “ja im ne mogu ništa” je već postala legendarna.
Toliko sam bio besan da zamalo nisam omašio fotku dana. Napravio sam dve fotografije da bih dokumentovao ovo oštećenje. I jednu od njih puštam mada znam da sadrži barem četiri elementa škarta (paz’ da ne komentarišem koja – ali vi ste slobodni da ih nabrojite u komentaru). Mišn not akomlišd. Biće akomplišd kad u dnevniku čujete da je neki ludak iz Kikinde nasrnuo na državnog službenika i napravio origami od njega i njegovog bicikla.
Izvinjavam se dobrim posetiocima Suštine pasijansa na besu. Mišn not akomplišd.
Dobro je što ovako kanališeš bes; bitno je da ga ne skupljaš (ako).
Nego, to što predlažeš – da mu učiniš nešto nažao – možda i nije loša ideja. Pri tome ne mislim da fizički nasrćeš na čoveka, nego da mu učiniš nešto nažao. E, sad, to može da bude velika potrošnja resursa, pa prvo treba videti kolika je satisfakcija.
Zato se preusmeriš na sistematičnost koja nije skupa. Na primer, saznaš koje mu je ime, snimiš sam neku reklamu za lokalni radio (mikrofon, sound recorder,…) do 30 dekundi i rezervišeš termine za emitovanje (možda baš u jutarnjem programu). A tekst te “reklame” da bude u stilu “Gospodin taj-i-taj, koji radi kao poštar tu-i-tu, pokriva prostor taj-i-taj je uradio to-i-to”. Sam smisliš kako da ga ocrniš, ali da to ne bude uvredljivo i ponižavajuće, jer ga radio neće emitovati (RRA, zakoni,…). Ne verujem da će mu biti milo da u tom kontekstu čuje svoje ime na radiju; slično je i za članove porodice, sve poznanike, klijente koje opslužuje,…
Naravno, tekst te “reklame” možeš i da uradiš u ironičnom smislu, odnosno “Gospodine taj-i-taj, baš ti koji radiš kao poštar tu-i-tu, i pokrivaš reon taj-i-taj, mnogo ti hvala što mi redovno lomiš časopise, diskove,… Da nisi to uradio, ja bih potrošio pare na skupe časopise.”.
javno pokazivanje, bi moglo da spase tog hulnika. efekat bi bio još bolji kada bi takav snimak (njegove isporuke) osvanuo na yutubčetu ili npr. Dnevnik II, uh ovo bi bolelo. a vrhunac bi bio kada bi disciplinska komisija Pošte Srbije, kaznila npr. otkazom svog majmuna, i sl… puste želje pusti snovi.
Eh, bre Bule… Pa prošao sam celu hijerarhiju rukovodilaca koja postoji u našoj varoši. Sve moj do mojega. I problem se reši na mesec dana, a onda opet…
Jednom je jedan iz pošte bio, izvesno nakon više mojih žalbi, i “utvrđivanjem činjenica” zahtevao da na kapiji prosečemo šiber kroz koji bi mogla da se provuče kaca za kupus, a kamoli novine. Šta god da sam ga pitao, odgovarao mi je nešto drugo. Nisam tačno brojao, ali najmanje pet ili šest puta sam ga pitao da li poštar ima pravo, u bilo kojim okolnostima ili nedostatnim uslovima za isporuku, da namerno ošteti pošiljku; stalno bi prečuo to. Odgovor na to znamo svi, ali taj odgovor se ne izgovara naglas. Na odlasku mi je rekao da neće moći ništa da preduzme u moje ime zato što sam odbio da potpišem nekakav obrazac koji služi kao zapisnik, bemliga, a u kome nije pisalo šta se dešava, nego samo da sam odbio da zamenim poštansko sanduče.
Išao sam preko kontrolora u pošti… I do upravnice, tvoje školske drugarice i moje poznanice, čije reči “ja njima ništa ne mogu” su me navele da počnem da razmišljam da li im mogu ja.
Uvek se rešaanje problema svodi na to da ja moram da trošim vreme i novac da bih DOSTIGAO elementarno pravo prijema pošiljke u ispravnom stanju – ili barem u onom stanju u kojem je poštar primio tu pošiljku u pošti kao predmet isporučivanja, što mu je, jebote, JEDINI posao.
Ispao sam glup, u suštini: branio sam barabe dugo i to mi se sad lupa o glavu. Kad su taj posao radili vojnici na civilnom odsluženju, pomislio sam “hajde da im ne zagorčavam život”, mada je fakat da su se oni izvukli iz pakla iz kojeg ti i ja nismo mogli, pa su bar mogli da taj posao rade čestito. Kad su počeli da rade likovi koji su pogubili poslove u fabrikama, pomislio sam “hajde da ne gube posao zbog mene”, iako bi ga izgubili zbog sebe, a ne zbog mene.
A sad ne znam šta rade; zapošljavaju one iz preograma inkluzije, šta li… Voleo bih da saznam da li je mom poštaru IQ veći barem od broja cipela koje nosi, jer taj nagon za savijanjem časopisa popreko, iako kroz celofan može da se napipa šta je elastično a šta nije, nikako ne mogu da razumem. Zato velim da bi primerena kazna bila da mu izvade krajnike kroz dupe, čisto da vidi kako izgleda primena njegove tehnike u drugim praksama.