Green is the colour of her kind
Quickness of the eye deceives the mind
Many is the bond between the hopefull and the damned
(Green is the Colour, 1969)
Prethodni tekst sam završio hipijevskom slikom kineskog prodavca svinjetine obrazovanijeg od Galileja. To sam učinio podozrevajući da će biti nastavka. Usledilo je juseinboltovsko zatrčavanje kroz par širom otvorenih vrata – i tako je pred vama deo teksta mog oca Vukote Babovića (možete misliti, Grba hostuje mene koji hostujem tatu), originalno objavljenog u izdanju Matice Crnogorske za jesen 2010, dodatno obrađen za potrebe Weba, a posebno Suštine pasijansa.
– * –
Ima tome neko vreme kako je jedan poznati i aktuelni političar, svakako ne posebno odbojna ličnost, ruralno dobrodušno priznao, na javnoj sceni, da baš ne zna ko su Betoven i Mocart, i da posebno nije u stanju da njihove živote vremenski situira. Krenula je lavina ciničnog nipodaštavanja, od inserta tog intervjua napravljen je filmić koji je s nasladom izložen na kontakt sajtovima Interneta, zarazna sprdnja do danas nije zaboravljena.
Dakle, paradigma neukosti se može vezati za Betovena. Da li je isti slučaj i sa Njutnom ili Ajnštajnom?
Ovo je nesumnjivo retoričko pitanje na koje svi znamo tačan, negativan, odgovor. Pre pola veka isticao je britanski naučnik Čarls Persi Snou skoro nepremostiv jaz između prirodnih i humanističkih nauka, uz opasku da je postao nemoguć razgovor između ta dva pola znanja i da je vidljiva tendencija mnogih humanista da ignorišu separiranestručnjake iz drugog krila. U međuvremenu, napredovala je i akcija interdisciplinarnosti, no ne toliko da sasvim potre Snouov stav. Surevnjivost prirodnih i humanističkih nauka i dalje postoji; klatno netrpeljivosti čas je na jednoj, čas na drugoj strani.
Isto, polarizacije postoje i u podoblastima jedne te iste nauke. To je navelo jednog ruskog fizičara od formata (Arcimovič) da napiše knjigu u kojoj objašnjava šta svaki fizičar mora znati o fizici plazme; to je samo primer, recept koji bi se mogao primeniti i u drugim naukama.
Pa, šta činiti? Ima jedna poučna priča vezana za putopisca Bila Brisona. Kažu da je on u svom podvigu samoobučavanja startovao od tačke stida – kad je brkao proton sa proteinom, i kvazar s kvarkom. Odvažio se na trogodišnje lično studiranje tema koje bejaše do tada propustio. Poslije dugog samoobrazovanja, na kraju je napisao i knjigu A Short History of Nearly Everything. Taj rukopis hvale da je vrhunska naučna knjiga (u svojoj kategoriji) prve decenije 21. vijeka. U takvoj atmosferi, narasta jedan mali pokret koji želi da osmisli osnove zajedničkog znanja današnjih intelektualaca i da stvori prototip mudraca dvadeset prvog veka. Javili su se doprinosi standardizaciji korpusa znanja kojim valja da se dičimo mi i svi drugi obrazovani savremenici. Ne pretendujući na iscrpnost, želim ovđe da upoznam čitaoca sa spiskom teorija koje su nezaobilazne i pojmova koji su međaši i putokazi prirodnjaka. Inspiracija mi je bila bizarna biografija odvažnog Brisona, kao i nadahnutost kojom je čitao njegovu knjigu Klajv Kukson (The Financial Times Limited 2007).
– * –
Komentari su onemogućeni.