Danas je tačno 40 godina od izlaska jednog od najvažnijih muzičkih dela dvadesetog veka. U svim kategorijama, da se razumemo.
Odavno vam nisam postavino neko baš-baš glupo pitanje… Elem, volite li Led Zeppelin?
Pitanje je glupo za toliko što je potpuno irelevantno da li volite tu grupu ili ne; da li slušate muziku koju su Jimmy Page i ekipa ostavili svetu ili ste skloniji muzici iz najlon kesice; da li razumete to što su oni učinili na sceni ili i dalje mislite da je rock’n’roll samo muzika zasnovana na prostoj pentatonskoj skali i trivijalnom kvintnom krugu; da li se pitate kakva je ovo prangija od muzike ili ste pomislili da je to ipak možda i nešto više od tonskog izraza.
Četvrti album Led Zeppelina je izašao u svet 8. novembra 1971. i postao obeležje jednog vremena koje će biti referencirano i kroz trista godina. A pesme poput sledeće će se proučavati na akademijama.
Na prelazu milenijuma, nije bilo retrospektive koja je omašila ovaj album. I sve to zbog veličanstvene pesme koju baš neću da okačim ovde, jer večeras sam nešto raspoložen da branim sve one numere sa albuma koje nisu Black Dog i Stairway to Heaven, a jednako su neverovatne.
Zapravo, izvadite prašnjavi vinil ili zaprljani CD iz dna svoje fonoteke i preslušajte taj album ponovo večeras; zaslužio je toliko.
If it keeps on rainin’, levee’s goin’ to break,
When the levee breaks I’ll have no place to stay.
$#$