Znate kako stvari funkcionišu: dete se rodi, opšta sreća i veselje, i uvek se nekako nađe zgodni mali disk pun mrzova sa dečijim pesmama…
Mame se, jel’te, u tehniku ne razumeju (i uglavnom su nezadovoljne narastajućom bujicom kablova), pa tate preuzmu na sebe (a teško im nije) baktanje sa DVD plejerima, nedostajućim utičnicama i normalizacijom jačine zvuka. Sve to nekako legne, i dođe trenutak kada se muzika počne i puštati čedu, ljubi ga taja.
Sve počinje idilično, mama je najbolja mama na svetu, dooobro; baka je topla k’o sunca zrake, jeeeeste; deka kupuje sladoled, e to je korisno znati, još jednom da pustimo za svaki slučaj… ah, evo i tate:
Jednog dana srećni tata petao
sa pilićima svojim prvi put prošetao
pravio se važan, krilima je lupao
pa u bunar upao i sav se okupao…
Ček, ček. Ovo nije u redu. Svi su divni, a tata je trapava andrmolja. Nema veze, gutam knedle, kako lepo podriguje sunce tatino, slušamo dalje. Žirafa je bolesna, što je bolje od miša sa džipom (RIP), eto ga bumbar Đerzelez, slon telefonira, telefon slonira. Konačno, ponovo tata:
Jednog dana rešio moj tata
Za rođendan da mi kupi brata
Štaaaa? Kakav je ovo trafiking? Gutam knedle, ajoj, pa nije kraj:
Pitao je u dućanu gde prodaju suvu hranu
i kupus iz Srema, ali rekli su mu: „Nema.“
Kuku, pa ovaj je em kriminalac em idiot. Gutam knedle, obliva me znoj, hajd’ nekako se smirujem, druga su tada vremena bila, objasnićemo detetu čim ga presvučemo sto prvi put iznenada. Ene, Branko Kockica, bluz o kruženju vode u prirodi, odlično – gitarista čak zvuči kao Rajko Kojić… Aha, opet Dragan Laković:
Ali ne mogu to da prebolim
Tata me bije a ja ga volim
Moliiiim? DOS-TA!
Užas, narode moj. Tako učimo decu, i to na nesvesnom nivou: mi tate služimo deci samo za sprdnju, doduše tek u pauzama batinanja, koje valjda služi da bismo sakrili koji smo kreteni, od života operisani. Što je najgore, primećujem da stvari idu baš u tom smeru: slatko moje dete svako malo ljupko kaže „Šašavi tata“, a svi se smeju „Juuu, kako je pametan“; kad mu duša spava pa treba samo da spusti glavu na jastuk, a on neće pa neće, pa je nervozan kao leptir, ko će da drekne „Spavanje!“, tata, naravno; kad se igramo „majmun vidi, majmun radi“ tata, 190 cm dugačak za Survival potrebe, pokazuje kako se zmija kreće svojim tiiiilom.
I to vam je to: kome treba supa sa knedlama pored ovakvog života?
Ipak, mora da se zna / u armiju poslali smo tate.
I šta je sad to, kao, pozitivno? Jedini za koje znam da ih je vojska posvetlila su podoficirčići, jer su konobarice i frizerke stalno padale na njih, i nekolicina čobana sa Peštera, koji su prvi put u životu boravili u elektrifikovanom prostoru.
Koje crno pozitivno, bolje cekic u glavu nego slanje u vojsku.
Koliko su u toj postavci stvari krivi sami očevi? Mis’im, “Pozdravite moga tatu” je napisao Sveta Vuković, “Lako je prutu” Ršum, “Nezgodu” Mika Antić…
Da li je opšta ideja bila da se očevi predstave kao grubi (vojska i prut), pa kao takvi zaslužuju da bud predmet sprdnje (šeprtlja)? Ne znam i ne verujem da bi bilo lako dokazati. Možda tada očevi i jesu bili grubi, štagaznam…
Ne znam ni ja, nisam pametan. Možda je to opštedruštvena igra: svi su korisni, osim tate koji je comedy relief, nekakav porodični Gimli…
Ма били су, често… Како беше она са фудбала предвече, “е друштво, морам д’идем кући да једем, ћале ће ми сере”.
С друге стране, можда се то песници мало свете својим очевима?