Naslov je, dakako, parafraza: “Heart of the Sunrise” je poslednja i možda ključna numera na fenomenalnom albumu Fragile (1971) grupe Yes. Taj album, u paru sa sledećim Close to the Edge (1972), beše dah onoga što čistunci smatraju vrhom kreacije velikog benda u zlatnom sastavu Andeson–Howe–Squire–Bruford–Wakeman.
Verzija koju vam plasiram je nešto posebno. Više reči posle slušanja.
California Guitar Trio je grupa vrhunskih gitarista koji su svoj kapacitet dokazali tako što su preživeli kurs naprednog sviranja gitare po imenu Guitar Craft (i koji počinje novom tehnikom štimovanja!) kod Roberta Frippa. Za sobom su ostavili solidnu količinu vrlo zanimljivih diskografskih ostvarenja. Lično, čuo sam malo toga, a moja lična preporuka se odnosi na album CG3+2 (2002), što je mentalno iskušenje kakvo se retko čuje. Deo naslova “+2” se odnosi na dvojicu majstora iz slične priče: Tony Levin, naš stari znanac, osvedočeni ujka svim pametnim muzičarima sveta, nastupa na ovom snimku sa CGT. A Pat Masteloto je čudna voćka među bubnjarima; dovoljno je da kažem da je u jednoj fazi rada grupe King Crimson bio scenski komplement Billu Brufordu…
Ovaj nastup je prosti omaž dobroj muzici, skup na sceni 2005. godine, tamo negde na zapadnoj obali. I dok dlanom o dlan, čak se i Jon Anderson pojavio, boktepita odakle.
Mali je svet. A ako se sećate moje priče o najboljem hintu o efikasnom čačkanju britanske progresivne scene, kada mi je Zoća rekao da samo pratim šta su radili Jon Hiseman i svi njegovi direktni saradnici, ovde mogu da upotrebim sličnu paralelu: budete li zagnjurili uši u muziku koja se nalazi u autorskom radu svih pomenutih u ovom prilogu, ko zna dokle ćete stići – to ne mogu da garantujem. Ali mogu da garantujem da ćete se naslušati čestite muzike.