Opet sam malo slikao. A zamalo i crtao…
I što ono reče Tibi “neću da čistim sneg, ostaviću ga da se istopi na leto” – nije bilo sve po planu u danu za nama. Dremež me je držao cele božje večeri, posle dana provedenog u radu. A kad sam shvatio da mi je dežurna ideja omašila, uhvatila me je panika. I sve bi to trajalo neko duže vreme da se nije desilo da me prijatelj zamoli da napravim eksperiment sa svojom opremom (on ima isti aparat i glavno staklo). Igrajući se tako za račun tog kratkog eksperimenta, dođem do scene koja se lagano razvila iz onog što sam video pred sobom.
Sabrala se neka svetla, prelomile se neke senke, upala mi zarezana olovka u kadar, Draguljče je bilo na aparatu, a aparat na stativu… I tako, sve se zateklo kao da sam prizivao. Možda i jesam, podsvesno. No, ideja se brzo rodila i u pet-šest ekspozicija sam došao do onog što sam zamislio.
Presuda: mišn akompišd. 
U tim svojim eksperimenta “slikanja”, zapazio sam da se postiže jako dobar efekat ako je amo jedan detalj u punom fokusu. Već neko vreme se igram sa tim, a igraću se jošte. Postoji i jedna oštrija fotka od ove, ali ovde imam neke čudne senke koje nemam pojma kako su se zadesile… Izgleda da tu postoji potreba i za zrncetom sreće… To je varijabla koju volim da iskušavam; ne uspe uvek kao sad.
Idemo dalje. Još malo.