Je li to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći?
Danas se navršava 130 godina od rođenja Franca Kafke (1883 – 1924), jednog od najvećih književnika dvadesetog veka, čoveka koji je razumeo strahotu represije društva nad pojedincem i koji ju je opisao bolje nego što je to ikome drugom uspelo.
U slavu velikog pisca, prisećamo se kraja njegovog najpoznatijeg romana. “Proces” je nedovršeni roman, jedno od Kafkinih dela koja su objavljena zahvaljujući odluci Maksa Broda da ne ispuni amanet svog prijatelja: odbio je da spali Kafkine rukopise, nego ih je objavio.
– * –
Prolazili su kroz neke strme ulice u kojima su, tu i tamo, stajali ili šetali policajci, čas daleko čas sasvim blizu. Jedan gustih brkova, držeći ruku na balčaku sablje, prišao je kao nemarno sasvim blizu ovoj pomalo sumnjivoj grupi. Gospoda se trgoše, policajac kao da je već otvorio usta, ali sada K. snažno povuče gospodu napred. U nekoliko mahova okretao se obazrivo da vidi ne prati li ih policajac; ali kad pred policajcem zaviše iza ugla, K. počne da trči, te gospoda takođe potrčaše iako su gubila dah.
Tako su brzo izišli iz grada koji se u tom pravcu gotovo bez prelaza graničio poljima. Jedan mali kamenolom, napušten i samotan, nalazio se u blizini jedne kuće još sasvim gradskog izgleda. Ovde se gospoda zaustaviše ili zato što je to mesto već unapred bilo njihov cilj ili što već behu toliko iznemogli da nisu mogli dalje da trče. Sada oni pustiše K.-a, koji je nemo čekao, skidoše cilindre i razgledajući kamenolom stadoše maramicom da brišu znoj sa čela. Svuda se prostirala mesečina svojim prirodnim i mirnim sjajem koji nije svojstven nijednoj drugoj svetlosti.
Pošto su izmenjali nekoliko uljudnih reči kako da izvedu sledeće zadatke – izgleda da su naloge dobili zajednički – jedan od njih priđe K.-u i skide mu kaput, prsluk i, naposletku, košulju. K. se i nehotice stresao od zime, na što ga gospodin lako i umirujući udari po leđima. Zatim brižljivo složi stvari kao nešto što će se još upotrebiti, iako ne u najbližoj budućnosti. Da bi se K. kretanjem malo zagrejao na hladnom noćnom vazduhu, on ga uze ispod ruke i stade da šetka s njim gore-dole, dok je onaj drugi gospodin razgledao kamenolom tražeći neko podesno mesto. Našavši ga, on mahnu i onaj drugi privede tamo K.-a. Beše to u blizini majdanske stene gde je ležao jedan odlomljen kamen. Gospoda posadiše K.-a na zemlju, nasloniše ga na kamen i položiše mu tamo glavu. I pored truda koji su davali sebi, i pored predusetljivosti koju im je K. ukazivao, njegovo držanje bilo je veoma usiljeno i nije ulivalo poverenje. I zato jedan od gospode zamoli onog drugog da za trenutak prepusti njemu samome smeštanje K.-a, ali ni to nije pomoglo. Najzad ostaviše K.-a u položaju koji nije čak ni bio bolji od ranijih.
Zatim jedan od njih raskopča redengot i iz korica koje su visile na kaišu zategnutom oko prsluka izvadi dug i tanak kasapski nož naoštren s obe strane. Podiže ga i poče na svetlosti da ispituje njegovu oštrinu. I opet počeše s odvratnim uljudnostima, jedan je preko K.-a pružao nož onom drugom, a ovaj njemu natrag opet preko K.-a. K. je sada tačno znao da bi njegova dužnost bila da sam dohvati nož koji je prelazio preko njega iz ruke u ruku i da se probode. Ali on to nije učinio, već je okretao još slobodnu šiju gledajući naokolo. Nije mogao da primi na sebe i ovu čašu, da vlastima oduzme ceo posao; odgovornost za ovu poslednju grešku snosi onaj koji mu je oduzeo ostatak snage potrebne za to. Pogled mu pade na poslednji sprat kuće kraj kamenoloma. Kao što svetlost sevne otvoriše se onamo krila jednog prozora i pojavi se čovek, na toj daljini i visini slabačak i mršav, daleko se naže pružajući još dalje ruke. Ko je to? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko saučestvuje? Neko ko hoće da pomogne? Je li to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Sigurno da ih ima. Logika je, doduše, nepokolebljiva, ali ona ne odoleva čoveku koji hoće da živi. Gde je sudija koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije došao? On podiže ruke i raširi sve prste.
Ali na K.-ov grkljan položiše se ruke jednoga od gospode a onaj drugi zari mu nož duboko u srce i dvaput ga okrete. Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. „Kao pseto!” reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti.