Kad ti naleti talas sinhroniciteta…
Tri slike u manje od 24 sata. Sve pokazuju na isto mesto. Na jednu pesmu koja je važan deo istorije muzike dvadesetog veka. Da je čujemo, pa da vam prepričam te slike.
Slika 1 – Doboj, 1984.
Vrtim neke blogove, naletim na poznato ime… Ne, to ipak nije bio on. Upoznali smo se u mraku, jer je prošla ponoć u prijemnoj prostoriji regruta u kasarni u Doboju. Fakat, jedan drugom smo bili prvi koga smo upoznali kao još uvek neobrađeni, budući vojnici. Trinaest meseci i četiri dana kasnije, zajedno smo iskoračili iz kasarne kao civili…
Mladen iz Zagreba je bio veliki lažov: njegova mašta je bila prejaka da bi izdržao da priča samo istinu. Srećom, to nije bilo teško prepoznati: stalno sam ga zamišljao kao glavnog junaka one priče “Bosonogi i nebo“. Ali, te noći nas je posebno zbližila muzika King Crimsona. Mati mu je bila u poseti i donela zvučnike načinjene od kartona sa boksa Camela i nekih starih slušalica; dobro je pasovalo na njegov walkman, takođe tek donet, i par kaseta. Na jednoj strani, dobro pamtim, crvene BASF kasete, snimljen album In the Court of the Crimson King (1969), prvenac veličanstvenog benda. Poznavao sam ploču iako je nisam imao, ali ta noć dežurstva je bila posebna: prevrteli smo album možda šest puta, uglavnom ćuteći. Bilo je prijatno, za promenu, slušati dobru muziku umesto Mladenovih baljezgarija, poput one kako je intervjuisao Sir Clivea Sinclaira, a Start nije to hteo da objavi. Te noći sam mu oprostio sve, čak i unapred.
Slika 2 – Krakov, 1986.
Od Kikinde do Bialsko Biale, pa po Poljskoj, pa nazad do Kikinde, vozač autobusa punog vikend-švercera je puštao jednu kasetu Vesne Zmijanac. U jednom času, mislim da to beše na ekskurziji u Aušvic, zadesio se momenat kad sam mogao da ukradem i bacim tu kasetu, a da me niko ne vidi. Nisam to uradio i to je jedna od onih stvari koje sebi nikad nisam oprostio. I šetamo se tako po ulicama i prodavnicama Krakova, novca previše: zamenili smo ČAK 100 DEM; večera u restoranu za dvoje, sa buteljom besprekornog gruzinskog vina, 5 DEM. Ne znamo kako da potrošimo sve. Ugledam prodavnicu muzičkog materijala. Kupim šaku trzalica za gitaru (posle sam ih bacio, nisu bile ni za vraga) i u poslednjem času, u uglu ugledam neke audio-kasete, pod ključem u nekoj vitrini. Među njima, In the Court of the Crimson King. Kupim kasetu u ludoj nadi da će mi vozač dopustiti da je bar jednom pustim na putu kući.
Nije mi dopustio. Tad sam pustio album u glavi i zamišljao kako sahranjujem vozača negde u šumi, a kao epitaf mu na uzglavlje zabijam onu kasetu od Vesne Zmijanac.
Slika 3 – Kikinda, 2013.
Pokušavam da ubedim prijatelja da za Suštinu pasijansa napiše posmrtno slovo o Draganu Babiću: on je jedini u ekipi Sedam samuraja Skoja koji je bio u prilici da se sretne i razgovara sa tim sjajnim čovekom. Poštujući stav da ne može to da učini jer se ne smatra dostojnim, odustajem od pritisaka, samo komentarišući:
I nemoj o dostojnosti. Nema smisla.
Kliknem na Send i tog trenutka, kao da je povezano (a zar nije, reći će on), na Radio Paradise kreće “Epitaph“. Pretrnem od glave do pete. Slegnem ramenima i najavim da je muzika za popodne u sredu moja.
Tako i bi.
P.S. Da, znam da je ovo već bilo objavljeno kao muzika za popodne. Nema veze. Uopšte nema veze.