Gde sam ono stao? Ah, da: svako je kovač svoje sreće. Nije ti kriv niko drugi, jer prilika ti je data još kad si bio mali. Ako si se na putu za WC usrao, nije to bilo zato što je WC daleko, nego zato što nisi krenuo na vreme.
Temu smo načeli pogledom na onaj kvazi-eksperiment od pre dan-dva. I tada smo uspostavili dva pitanja o iskušenjima privatnosti u virtuelnom prostoru:
Postoji li mera? Znate li tu meru?
Pitanja nisu samo retorička, jer se odnose na posledice dostignutog saznanja o sebi na društvenim mrežama (u prvom redu, na fejZbuku kao najmalignijem od svih). Jer, možda ste primetili: kada saznaju mnogo o vama, neki ljudi se ponašaju kao da poznaju vas. A tada vam nema spasa, jer će vas čak spopadati na ulici, kao što se nekima već desilo.
Dobro de, neki od nas su i dalje imuni na društvene mreže. Ali, društveni okvir se menja u retrogradnom smeru online ophođenja (i ophodnje? hm…) i zato društvene mreže postaju nužnost u slučaju da želite da ostanete u kontaktu sa nekim ljudima.
Koja je to mera izlaganja sopstvene privatnosti, tog poslednjeg krhkog bastiona čovečnosti u modernom svetu potrošakčih iluzija? Jesmo li se doista odrekli privatnosti zarad udobnosti koju nam tehnologije donose? A kao posledica, rađa se još jedno suvislo pitanje: kako to da smo prihvatanjem tehnološkog napretka dozvolili sebi da postanemo baš toliko glupi?
Postoji li uopšte ta mera ograničavanja drugih da saznaju previše o nama kao korisnicima društvenih mreža? Naravno da postoji. Prosto, ne mora svako sve da zna – i to je sve. Ja sam relativno aktivan na fejZbuku, ali tamo se ne ponašam drugačije nego što bih se ponašao u bilo kakvom uobičajenom ljudskom krdu, uvek izložen mogućem trenutnom pogledu stotine ljudi. Pride, tamo nisam uspostavio nikakav materijalni interes, pa nisam ni u kakvom grču moranja, poput nekih sirotih ljudi koji ne smeju da prestanu da galame, jer će se u protivnom primetiti da su se odavno usrali. Ne: ja uvek krenem na vreme tamo kuda sam pošao, tako da mogu da idem polako.
Podsetiću vas na neumitnost matematike socijalne progresije: kada stotinu ljudi vidi i čuje nešto, prvi talas prepričavanja pokrije još hiljadu, a drugi talas… Cela varoš zna sve to što odavno nije bilo potrebno da se sazna. Socijalna anestezija, koju uzgred budi rečeno vlast toliko voli i upražnjava kad god može, ne mora da dolazi iz tabloida, sa televizije ili fejZbuka: može to i kao samorast. Naravno, vas se ne tiču tračevi, ali vi se tičete tračeva, pa zato makar nemojte davati povoda svojim ponašanjem. Uživo ili online, svejedno.
SE…
Slušaj me sad. Slušaj me dobro i daleko ćeš da doguraš.
Prisustvo na društvenim mrežama koje si izabrao isto je što i izlazak na ulicu ili na trg, isto što i nalaženje svog mesta na nekom sportskom borilištu, prisustvo na nekom predavanju, izložbi ili javnoj tribini, isto što i veče u prepunoj kafani. Ne može se tu govoriti ni o kakvom egzibicionizmu, osim sa stanovišta notornog pojavnog oblika: u kafanu i ulaziš sa namerom da primetiš nekog i da budeš primećen, pa bio to dogovoreni susret, runda piva da počastiš društvo za rođendan ili, prosto, ušao si na to mesto u jedva artikulisanoj, ali nedvosmisleno donetoj nameri da nepovratno sprcaš dragocene resurse kao što su subota uveče, svež vazduh i hiljadu dinara.
E vidiš: ulaskom na društvenu mrežu, ne samo da si se izložio pogledu stotine, nego si odmah svojeručno odradio i onu prvu generaciju trača, budeš li prekoračio dozu. Disperzija je brža, pažnja je manja, uticaj kontakata je veći, a realni efekti u društvenim odnosima su beznačajni. Značajni su, pak, oni efekti koji, kao na reklamama za bankarske kredite, samo u perspektivi izazivaju tvoj facijalni grč nalik osmehu (idealno za selfie!) i neodoljiv nagon da uklještiš testise u farmerice koje nisi obukao već dvadeset godina. Sprcaćeš na fejZbuku mnogo više nego što je subota uveče; o parama nemoj da govoriš, jer je sve u redu, već si anesteziran i poslat da se probijaš do cilja močvarom prokrastinacije. Na cilju će ti biti saopšteno da si pogodio ulicu i broj, ali si promašio grad, i bićeš zbog toga uznemiren cela tri minuta, te ćeš ugledati neku sliku na temu koja te odavno nije zanimala, i napokon ćeš se smiriti…
…A onda, uhvatićeš dah, i za tričavih petnaest minuta postići ćeš lični rekord: lajkovaćeš šezdeset slika u nečijem foto-albumu umesto da jednom lajkuješ ceo album, učestvovaćeš u dve peticije, od kojih je važnija ona za slanje keruše Mile u Mataršku banju o trošku države (dok bolesnici umiru od primarnih infekcija posle operacije bruha), napisaćeš šest komentara o stvarima o kojima nemaš blagog pojma (ali jebiga: GMO i kemtrejlZ su tako 
važne teme! oni hoće da nas otrovuju!), zabavljaćeš se animiranim gifovima popišanih mačića i silikonskih ORO-pataka, slikaćeš i poslaćeš na fejZ jedan do dva selfija (oba preko zamazujućih filtera na Instagramu, tako da se više ne primeti da su već bili mutni, a jedan obavezno sa ustima napućenim tako da ja izgovorim BANG!), recikliraćeš viralni video a da i ne znaš da je to reklama za banku od prošlog februara (jer, bože moj, devojčica je spustila novčić čiki u šešir i odjednom je ceo trg zapevao Odu radosti – o, nije li to zaista veličanstveno!). I bićeš radostan što imaš priliku da iz prve ruke, pa bio to _urir, _ondo ili neki _atriJotski izvor, saznaš neku nepojamno važnu istinu koja će ti otvoriti oči i upašćeš u spin beskonačne radosti jer ćeš se osetiti pametnim, obaveštenim i nadasve pozvanim da učestvuješ u još više rasprava u kojima ćeš i dalje demonstrirati svoju nepismenost, što je nebitno dok god koristiš razmak i tri uskličnika posle teksta i puno, puno smajlija, srca i ostalih bubuljičavih simbola, uostalom šta vi imate protiv keruše Mile, pravde za Uroša i šta ono beše treće, ah da, ubrojčavanja?
Tvojoj radosti neće biti kraja i zbog toga što niko nikad neće hteti da ti objasni da je za poimanje istine dovoljna vera u izvor informacije, dok je za poimanje činjenica potrebno angažovati sopstveni mozak, i to tokom dugog vremena pre prvog rezultata. Uostalom, činjenice su tako dosadne, a istina je spremljena za sve vas odabrane, tebe pogotovo, mada si morao da instaliraš još jednu flash adware aplikaciju kako bi aplicirao za besplatan put za dvoje u Lisabon (džeparac included) ili najzad dosegnuo video klip u kome se ne vidi, ali se čuje kako je Stanija popušila Ekremu. A posle… Nacija je na kolenima, a ti se nadmoćno osmehuješ jer si sve o čemu pričaju već znao pre.
Jebote: pa ti si pobednik društvenih mreža.
…CI! PREMOTAJ NAZAD!
Postoji li uopšte ta mera ograničavanja drugih da saznaju previše o nama kao korisnicima društvenih mreža? Naravno da postoji. Prosto, na društvenim mrežama se ponašajte kao u kafani, ali među potpuno nepoznatim ljudima (da, tu su i poznati, ali… nemojte da vam sad prepričavam slikoviti primer koji mi je pao na pamet°) i delite samo one informacije koje biste podelili kada bi vam neko na praziluk-svadbi pred 500 zadriglih rođaka turio mikrofon u ruke, a svi pogledali u vas.
A onda, kada vam neko priđe na ulici i kaže “Ja sam tvoj FB prijatelj, baš ti je super ispala ona zaprška za gulaš, xaxaxaxaxa, xaxaxa, xaaaaaaaaxaxaxa!”, moći ćete da ga pogledate mirno i da sačekate nekoliko sekundi dok i dotičnom ne dođe u ostatak pameti da je njegov gest bio nepristojan. Tada ga dotucite pitanjem: “Xaxaxaxaxa, xaxaxa, xaaaaaaaaxaxaxa? Kako to mislite? Bio je to jedan sasvim ozbiljan gulaš.”
Pritom ne zaboravite da persirate napadaču. Naime, budale to ne vole: zbunjuje ih tuđa učtivost, ne znaju šta bi sa njom činili, pa onda sami odu za svojim poslom.
________
° I što reče Dikla onomad, davno:
Burazeru, ja imam dovoljno godina da smem da priznam da sam perverzan.
“Postoji li uopšte ta mera ograničavanja drugih da saznaju previše o nama…”
Čovek koji je pre 50 godina otišao u Kanadu mi se mailom zahvalio na traženim informacijama o procedurama banaka u Srbiji i u nastavku piše sledeće (copy-paste, bez korekcija):
…”Za Vasu razonodu rekao bih da ovde u Kanadi procedura je drugacija. Na TV svakodnevno nas bombarduju da postoji nov nacin kako da otvorite racun u toj banci a ne u susednoj banci.
Na promer ako primite cek dovoljno je da snimite cek pomocu AJ-fona (I-phone) i taj snimak posaljete u banci. Na taj nacin Vi ste otvorili svoj racun. Google i ostale slicne agencije skupljaju podatke o Vama u 10 raznih kategorija i banka zahvaljujuci tim agencijama zna sve o Vama i cak mnogo vise nego sta ste Vi svesni da znate o sebi.
Sa druge strane to i ima nezgodne posledice.
Navodim Vam primer iz lokalnih novina. Momak je nasao da najjeftinija avioska karta od Otave do Dablina (Irska) ide preko New York-a. Kupio je kartu na internetu. Kada je pokazao svoj pasos americkom carinskom sluzbeniku u aerodrumu u Otavi recenomuje da kompjuter kaze da moze da udje u USA, tek tada kada plati saobracajnu kaznu zato sto je pogresno parkirao uznamljena kola tog i tog dana u tom gradu u USA pre 2 godine.
Zbog neke procedure nije mogao da plati tu saobracajnu kaznu odmah na aerodrumu u Otavi i njegova avionska karta je propala.
Kao sto vidite nije uvek lako ziveti sa “velikim bratom”.
Srdacan pozdrav, …”
Или онај Амер што су га неколико сати кецали на граници кад се враћао из Мексика, због, пази сад, списка реклама које му је Гугао потурао. На тим рекламама је било доста ствари које дају разлога да се закључи да је у имејловима спомињао којекакве бомбе и оружје. Дакле, нису му читали поруке, то је јелда но-но, него шта му је од реклама Гугао слао. Тип је, иначе, неки викенд пуцач па ли иде на оно где се гађају фарбом, или прави моделе бродова или авиона или тако нешто.
Док објасниш да ниси медвед…
Nisu mu čitali mailove, nego su pratili sajtove koje je pohodio. No, svejedno.
Kada god krene priča o privatnosti, setim se onih likova što nisu hteli da izvade ličnu kartu sa čipom zato što “će onda da ih prate”, pa odmah potom izvade oba mobilna telefona (zato što “baje” imaju barem jedan Telekomov i jedan Telenorov broj). Naravno, naučno je dokazana činjenica da se mobilni telefoni nikako ne mogu pratiti, a da uređaja koji čitaju podatke sa čipa sa udaljenosti od par metara ima svuda. B)