Umal’ da zaboravim.
Aj’ pa srećan vam Dan Republike Koje Više Nema.
Danas se prisećamo, takav je red°.
Prisećamo se godina kada je Dan republike padao petkom, kako smo žalili jer smo onda imali samo tri neradna dana; nisu hteli da refundiraju subotu, drugi dan praznika, majku im lopovsku. A kada je praznik padao sredom, petak se izuzimao iz rada, pa je bilo čak pet neradnih dana. A tek kad je padao utorkom, iha-haj, praznovanje je počinjalo još prethodne subote. Ama, počinjalo je prethodnog petka u podne, jer zdravilo se i po firmama.
Prisećamo se svinjokolja, najvažnijeg logističko-socijalnog događaja svakog domaćinstva u to doba godine. Slika raskvašenog blata na minusnoj temperaturi i grejanja ruku kraj bakrača dok krademo pokoji čvarčić ili parče kožure ostaje za sva vremena. Posle i neka jutarnja rakijica, valjalo se. Mene je, pak, više fasciniralo da zdipim malo trbušine i ispečem je na vatri ispod kazana sa barevinom. Nikad u životu ništa slađe nisam grickao.
Prisećamo se veličanstvene iluzije koja je poživela pedeset godina, koja je umetnost samozavaravanja podigla na nivo koji nas je činio ponosnim dok nam se svet smejao i koja je dobacila do neslućenih granica kulta veličanja prosečnosti. Istina, štogod slično je to uspelo i Kastru, ali on nije imao… I tako dođosmo na najvažnije…
I najvažnije, da ne zaboravimo…
Prisećamo se crvenih marama i…
Danas, kada postajem pionir,
dajem časnu pionirsku reč:
da ću marljivo učiti i raditi,
poštovati roditelje i starije,
i biti veran i iskren drug,
koji drži datu reč.
Da ću voleti našu domovinu,
samoupravnu socijalističku
federativnu republiku Jugoslaviju,
da ću razvijati bratstvo i jedinstvo
i ideje za koje se borio drug Tito.
Da ću ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir!
Pa još ako zablista suza u oku omiljene učiteljice… Najviše smo obožavali ganute učitelj’ce.
________
° Obaška dobar performans.
Mhm, da. Hvala, takođe. Bolje je da nastavimo da obeležavamo dvadestdeveti, jer kako je krenulo da duva sa juga, slavićemo mi dvadesetosmi novembar.
Ceca se uvek rasplače kada vidi ovu scenu, s pokojnom Verom (učiteljicom) je išla osam godina u razred. Šta ti je sudbina, Zarić i ona odoše iste godine od iste bolesti.
Odmah sam prepoznao iskrenost u tvojim rečima, koja me je ganula do gladi.
Uzgredna napomena: u subotu, između Lukovske Banje i Hotela Junior na Kopaoniku, sam video čet’r svinjokolja, onako uz put. Sve sami godišnjaci, nazimčad i ranjenici.