…A verovatno i stignu, sudeći po broju zainteresovanih klijenata.
Elem: zemlja je Bangladeš, grad je Daka, a godina je 2013.
Vraćaju mi se slike onog prvog od četiri vagona šinobusa, petkom u 14:10 sa Dunav stanice. Prva dva vagona su išla do Kikinde. Treći i četvrti samo do Kovačice, jer je bilo prebukirano zbog Zuski koje su išle kući posle vredno provedenog dana u Beogradu. Međutim, Zuske su uvek htele isključivo u prvi vagon. Pa kad se njih dve zaglave u vratima šinobusa… Ekipa koju smo predvodili Odgovorara Kraljeviću Marko i ja brzo se dosetila: išli smo u treći vagon do Kovačice, gde smo se baškarili do mile volje, a onda se tamo premeštali u prva kola. Eh, romantika šinobusa…
Kakve veze te moje slike imaju sa prebukiranim transportnim sredstvima u Bangladešu 2013. godine, zaista ne bih umeo da vam objasnim.
Ama, idu i vozovi ŽS, ali su sve ture avanturističkog tipa pod nazivom “Upoznaj domovinu da bi je više voleo” i sa napomenom “poneti komplet za preživljavanje”.
Pomenuti “Srebrni metak” je od Bg do Ki putovao oko 3 i po sata, ali to je tek početak.
Putovali su oni ljudi od Bg do Bara 32 sata, u vremenu današnjem u kom pravi brzi vozovi tu relaciju mogu da savladaju za sat-dva. Glacijalna sirćetna kiselina je godinama putovala od Kikinde do Bara preko Sente i Subotice (“…i opet će, i opet će …”), a sada Fiće putuju od Kragujevca do Bara preko Beograda.
Gledajući ove slike surove istine pregusto naseljenih azijskih država iz naše perspektive bi se reklo da tamo život nije na ceni. Samo u poslednjih nekoliko meseci je iz tih krajeva stiglo više vesti o železničkim nesrećama i pogibijama toliko i toliko ljudi.
Da li su svesni da rizikuju život? Naravno. Pa, kako uopšte smeju tako da sednu i da se voze? Odgovor na to pitanje je samo: muka ih naterala.
Dakle, svakodnevno rizikuju život da bi – preživeli. E sad, da li se i to se zove “avantura” ili nekako drugačije, odlučite sami.
PS Za koju platu biste pristali da budete mašinovođa ovakvog voza?