Upoznajmo se sa omiljenom disciplinom domaćih lezilebovića
Savremena industrija računarskih igara veoma ozbiljno shvata korisnike svojih proizvoda (što je fin način da se kaže tetoši fanatike koji žive na brzoj hrani i ne izbivaju iz sobe dok mrtvozornici ne proglase smrt). Prigodni forum otvara vrata zainteresovanima davno pre nego što se igra i pojavi; profesionalni igrači specijalnim jezikom (buff, nerf, i slično) nabacuju ideje, kritikuju realizacije i veoma oštro eliminišu svaki znak amaterizma, neozbiljnosti, shvatanja igre kao, kukunama… igre. U tom prostoru, po definiciji operisanom od bilo čega racionalnog, javio se takozvani problem: šta činiti sa virtuelnim likom, u koga je igrač pretočio sve – vreme, novac, zdravlje (život, zapravo) – a koji je dosegao kraj igre?
U normalnom je svetu ovo pitanje potpuno besmisleno. Kraj igre i jeste kraj igre, jer je na tom mestu igri kraj. Dosezanje kraja predstavlja trenutak za novi početak, nove izazove, put ka novom kraju. Što je bilo – bilo je, postalo je deo nas, sada smo stariji i pametniji za jedno putovanje, jedan dosegnuti kraj.
U virtuelnom svetu (pre svega online, mada ovo posebno naglašavati više prosto nema smisla) igranja, upravo visoki, stvarni životni ulozi na oltaru virtuelnih uspeha eliminišu mogućnost (o)lakog mirenja sa idejom završetka. Zato je, u isprepletanom svetu tvoraca koji su igrači koji su tvorci koji su igrači računarskih igara, u nekom trenutku iskovan pojam endgame content. Stvar je oduševljeno primljena, brzo se raširila i postala igrački standard, pa danas igra nema šansu da uspe ukoliko sadržaj za igranje posle kraja igre nije dovoljno uzbudljiv.
Izložena priča je primer kako jedan temeljno besmislen pojam, inicijalno bez ikakvog smisla, može da postane svrha cele jedne (u ovom slučaju virtuelne) stvarnosti. Benigni primer, naravno. Ali.
Moje omiljene nacionalističke novinčine u broju od 3. novembra 2013. godine odštampale su nešto pod naslovom Staroslovenski hram na srpskom Tibetu! To nešto je, kao i obično, dosadna i nepismena demonstracija potpunog gubitka kontrole koje sebi dozvoljava histerična potreba nacionalista za neradom. Pošto, naravno, nećete kliknuti na linkove, da vam prepričam: u tekstu se srbuje o “objektu” koji “nigde nije zabeležen”, ako ipak izuzmemo nešto kasnije spomenute “srednjovekovne hronike u kojima je opisano svetilište u Arkoni, koje je imalo unutrašnju kvadratnu prostoriju, okruženu spoljnim zidom”, a na “snimcima iz svemira savršeno se jasno vide konture kompleksa objekata: dve kvadratne građevine upisane u krugove okrenute su zapadu, a dve ka istoku”. Priloženi snimak “iz svemira” prikazuje tri od “četiri građevine kvadratnog oblika opisane savršenim kružnim zidovima” koje “jasno se vide na snimcima iz satelita”.
I tako dalje, i tako bliže, sve ide po ustaljenom receptu: građevine koje “u šali” zovemo “svemirci” su čas objekti čas kompleksi objekata; zemlja Slavija se prostirala od Severnog do Crnog mora (“smatraju naučnici”); sledi red plakanja zbog nedostatka sredstava, red čuda, red neviđenog, red Srba, pa opet red svemira… I sve u (savršen, na slici dole desno) krug. I sve, kao torta u šlag, umotano u novi pojam: srpski Tibet, za svaki slučaj tri puta (jer toliko bog pomaže) ponovljenog u tekstu.
(Komentarisati sve ovo suvišno je, naravno, ali ipak moram da primetim jednu stvar: kroz čitav tekst nekako provejava fasciniranost pravilnošću krugova. Gospodo nacionalisti, da vas podučim: napraviti savršen krug je savršeno jednostavno. Kočić pobodete u zemlju, za njega zavežete kanap, taj kanap zategnete i postavljate kamenje na drugom kraju kanapa svuda u krug. Postoje geometrijske figure koje zahtevaju nešto razmišljanja, ali krug očigledno nije među njima.)
Eto, toliko je potrebno. Pojam je stvoren, i sada ostaje lakši deo posla: da za njega izmislimo stvarnost, logičku posledicu postojanja kritične mase lezilebovića koji od srbovanja žive onoliko dobro koliko bi živeli i od poštenog rada, kada bi za pošten rad bili zainteresovani. Ima Srbija dovoljno mladosti na prodaju koja će sa radošću stoprviputiznenada dopisati Tarabiće i objasniti kako potiču sa srpskog Tibeta. Sveti Sava će na srpskom Tibetu naći mir – klepivši usput po tintari par staraca koji nisu imali da mu daju za večeru bolje od popare. Promućurni će od Ustavnog Suda dobijati uverenja da su potomci srpskotibetćana, jer će se samo tako moći ući u uži izbor kandidata za pod šljivu (još jednim od pojmova čiji se temeljni uticaj na našu stvarnost može meriti jedino sa njegovim besmislom). Malu ćemo decu uspavljivati dirljivom pričom o Čiči koji je 1941. godine išao na srpski Tibet da traži nadahnuće, našao ga videvši sovu kako neuspešno lovi miša, pa poslao svoje antifašističke saborce da se ne bore protiv fašista, već samo protiv svih ostalih. A Canetu će srpskotibetćanska pčela, u kaputu od bivolje kože, doneti za Božić pečeno prase bez holesterola.
Zato mene u ovom slučaju interesuje da prvi počnem. Jeste, i meni su roditelji pričali da to ne radim, ali šta je ko imao od roditeljskih saveta? Uvek i svako – samo punu šaku umornih prstiju. Nego da vidimo mi od čega se živi.
Ekskluzivno, i samo za čitaoce Suštine Pasijansa – uz nadu da će stvar anonimnom e-mail porukom procureti do Nemanje Kusturice – otkrivam (do sada nezabeležen, izuzev u srednjevekovnim spisima kanterberijskih monaha) način kojim su se na srpskom Tibetu lovili bauci, a koje su tadašnji sveštenici koristili u tajnim, sada zaboravljenim ritualima isterivanja musli iz mana (man, staroslovenski izraz za čoveka koji nema džak soli).
Vidimo, dresirani psi su bauke gonili drumom (obavezno sa zapada na istok), i saterivali u posebne svemirske torove (obratite pažnju na savršene prave linije savršene pravougaone strukture), gde su ih usmeravali ka donjem uglu, a gde je bauke sačekivao… Pa, vidite i sami, šta imam dalje da pričam. U toru se bauk se ukakio od straha (gornji levi ugao), a u sredini je, prateći strahovitu viziju koja je svojevremeno postidela i jednog Nostradamusa, srpskotibetćanski model savršenog kružnog toka saobraćaja.
Zadovoljno trljam ruke. iPhone 5 marke S, eve me!