Prvo mu jedan reče: “Jeste!”
Dođe drugi pa mu reče: “Nije!”
Zatim dođoše druga dvojica pa mu rekoše: “Jeste!”, ali onaj isti opet reče: “Nije!”. Onda dođe desetina njih, pa stotina, i svi kao jedan rekoše: “Jeste!”. A onaj ostade jedan jedini, pa opet reče: “E, nije!”.
– Jeste!
– Nije!
– Jeste!
– Nije!
I, ubiše onog negatora.
Tako ostadoše sami: učenik u moru učitelja. I onda ga, bez izuzetka, učiše: “Jeste!”. I tako onaj odraste pod istim vaspitanjem, pa shvativši sve, jednog dana poče i sam da uči: “Jeste!”
To izazva talas oduševljenja sa velikim olakšanjem, ali im on i sutradan, sav ushićen i sa nesmanjenom žestinom reče: “JESTE! JESTE! JESTE!”
– Tako je!, pohvališe ga opet.
– Jeste – reče on, – ali ja sada više verujem od vas. – JESTE, I VIŠE OD TOGA!
– Jeste, znamo – rekoše mu najzad – pa mi smo te tome i naučili.
– Da! Ali bio je jedan koji je govorio: “Nije!” Dajte mi njega! Bio je tu jedan…..
– Bio je, pa otišao! Nije verovao, pa ga nema!
On ućuta, pa se duboko zamisli.
– A šta će mi nauk, ako nemam kome da ga dam – reče posle trećeg dana.
– Ja moram onoga da nađem. Onoga što je govorio: “NIJE!”, a nije znao da jeste. A JESTE – I VIŠE OD TOGA!!!
Ja moram za njim!
[Dušan Jaglikin]
(tnx Brankica via FB)