U jedanaest godina bilo je lepih stvari. Verujem da je bilo i manje lepih, ali ih se slabo sećam. Dobro de, bila je ona što je završila s dve kopče na cevanici, i jedna s osmicom, ali lepo reče čika-Čarli o komediji, tragediji i prolaznosti vremena.
Dakle, malo jače od jedanaest godina ima kako me je žena-Jelena probudila negde oko 1h posle ponoći i tiho rekla “Krenulo je!”. A onda frka gužva panika pakao droga. Ja, ne žena-Jelena. Ona je smirivala situaciju. Ako je ikada bila mirna, to je u tih četrdesetak nedelja “drugačije biohemijske ravnoteže” kada je bila mirnija polovina našeg dueta, koje će za manje od dvanaest sati postatio trio. U današnje vreme jedva da prođe dan, a da ne bude neka “frka gužva panika pakao droga“, ali najčešće prouzrokovan s njene strane. Od “dokle misliš da ti ja spremam torbu za školu” preko “legao si, a nisi oprao zube” do “opet si uneo blato u kuću”.
