Razlika između rudara i livca

Ekipa ne prestaje da greši: znaju da zvoni, ali ne znaju u kom selu. Dozvolite mi da vam ukažem na grešku koju pravi većina vas.

Da krenemo odmah, što kažu, napucavanjem lopte na volej, bez štopovanja. Dakle, kako se zove osoba na ovoj novčanici?

Ne, nije to Alija Sirotanović.

Dakle, osoba na slici nije Alija Sirotanović, rudar iz Breze kod Tuzle, kao što mnogi misle, nego Arif Heralić, livac iz Zenice. Evo originalne Arifove pored Alijine slike, pa ih poredite do mile volje:

Aliju su posle stilizovali na novčanici od 20.000 dinara (dva miliona), ali to već nije imalo mnogo veze sa životom; ta novčanica je bila početak kraja ekonomije, države, mira i pameti. I baš da vam ne ispričam zašto su tu novčanicu posle zvali “Keljmendi”…

Jedna stvar mi je čudna kad je reč o slici Arifa Heralića i slici na novčanici. Više nego jednom, čuo sam ovu argumentaciju da to jeste Alija: “Alija Sirotanović je bio rudar i poznat je po svojoj velikoj lopati. Dakle, ovo je Alija.” Ta argumentacija mi zvuči kao kad bih pokazao sliku belog medveda i rekao: “Slon je poznat po surli i velikim ušima; dakle, ovo je slon”. Na novčanici od deset dinara vidimo radnika sa kapom, a ne sa šlemom, sa nekakvim velikim žaračem u ruci (ne vidimo celu alatku), a ne sa lopatom. Vidimo i da preko bluze nosi kecelju, nalik onim keceljama kakve nose kovači… i livci. Iza leđa radnika vidimo kuku koja se uobičajeno koristi u livnicama za prenos posude sa usijanim gvožđem; čemu bi ta kuka služila u rudarskom oknu, nije jasno. Onima koji su odlučili da je to Alija, ne vredi govoriti, ni argumenti ne pomažu…

Priče o Arifu Heraliću i o Aliji Sirotanoviću su dostigle status prave socrealističke mitologije. Ti jadni ljudi su bili poželjno sredstvo propagandne mašinerije onog doba. Posebno se pazilo da svako malo saznamo kako je Alija rekao Titu ovo i rekao Titu ono. Kao, “nije moje da tražim, druže Tito, jer ja sam rudar, ali ne pitam za sebe… Kad bi moglo dovuć’ malo struje u ono moje selo Trtoriće…”. Posebno grandiozna u svojoj patetičnoj epici, čuvena parabola o lopati Alije Sirotanovića je postala nacionalna stilska figura koja je stostruko premašila kontekst u kome je nastala i nadživela svog protagonistu kad je 1990. godine otišao da se odmori jednom za svagda. A jadni Arif Heralić je umro 1971. kao pseto, u krajnjoj bedi. Ostavio je svetu u amanet svoj osmeh koji je, eto, dokazivao kako je trudbenik u socijalističkoj zajednici jedno veselo i nasmejano biće. Verujem da ni ona čuvena pesmica “Haj ho” koju peva sedam patuljaka u Diznijevom crtaću ne bi bila dovoljno vesela da predstavi mitomaniju i entuzijazam koje je tadašnja propaganda isforsirala oko tih jadnih ljudi.

– * –

A zašto se ona novčanica gore zove “hiljadarka” kad je to deset dinara? Kada je 1965. godine Narodna banka Jugoslavije izvršila denominaciju dinara za dve nule, sto dinara postade dinar, a hiljadarka – deset dinara. Psihologija sugestivnih reči je jača od ekonomske logike, pa je u narodu ostala navika da sve računa i iskazuje u starim dinarima. Tako je ostalo dok se nije pojavio tzv. dinar Ante Markovića, sa četiri nule manje. Ta denominacija je došla zgodno zato što je nekadašnji, nikad zaboravljeni milion (tj. deset hiljada) postao jedan novi novcati dinar, u paritetu sedam dinara za jednu nemačku marku.

Posle je bilo šta je bilo, a pre deda-Avramovog dinara u januaru 1994. godine, kad je zaustavljen spin hiperinflacije, tokom koje smo stigli do ove novčanice:

Beše neko i računao koliko je to onih najstarijih dinara, sa Arifove hiljadarke, jer bilo je jošte denominacija u toku one hiperinflacije. Ali, to je neka druga priča…

– * –

Dakle, jesmo li se dogovorili? Umemo li sad da razlikujemo Aliju Sirotanovića, rudara iz Breze, i Arifa Heralića, livca iz Zenice?

$#$