Još jedna iz nedavnog šteka…
Bio je 17. februar, dan koji je vredelo zapamtiti jer se tog dana prvi put osetio dah proleća u vazduhu. Igrao sam se Terminatorom, zlo-objektivnom profi klase našrafljenim na moj fotoaparat, bila je to prva ozbiljna sesija sa njim. Šetajući tamo-amo, na red je došlo i da ispitam kakva mu je kontrola dubinske oštrine, jer imati f/2.8 na celih 70 mm je retka privilegija nas smrtnika. Naslonio sam aparat na zidić trošne tribine koju niko nije koristio preko 30 godina i slikao šetače na starom jezeru… I desila se ona prava.
Bio sam u dilemi da preinačim ovu fotku u monohromatsku, ali umesto toga sam pojačao boje – po plavoj i zelenoj boji detalja u drugom planu možete otkriti i da sam preterao u tome. Mogao sam da ispravim to, ali zašto bih to radio: bio je to dan kad su boje počele da se promaljaju kroz neobično prijatan, topao zimski dan.
Presuda: mišn akomplišd. 
Znam ja da nije nikakva velika nauka izvesti ovo (otvori blendu koliko možeš, daj maksimalni zum i biraj mesto fokusa), nego radna performansa Terminatora nadilazi performansu Turiste, mog radnog stakla za… k-hm, k-hm… puta. 
Pa dobro: koliko para, toliko i muzike slike, tako to ide. Kad jednom kupiš Terminatora, on ostaje… Dok se ne pojavi bolji. Doduše, pojavio se 
ali hajde da se pravimo blesavi… Još malo, pa ću da vratim to sjajno staklo legitimnom vlasniku; neću da živim u iluziji da mogu da ga imam. Naigrao sam se, dovoljno mi je.