Bilo je nadrealno: stvarno sam se zatekao 4. maja 1981. na Trgu republike u Beogradu. Sirene su zagrmele i sve je stalo. Stao sam i ja. Posle nekoliko godina sam shvatio, zamalo prekasno, da nije moje da stojim, nego da se krećem.
Tog 4. maja 1980. još uvek smo bili sigurni da će se desiti čudo i da će nas drug Stari voditi u Bolje Prekosutra još barem dvesta godina. Međutim, bližio se kraj grejs perioda za državne kredite kojima smo pravili železare po Tanzaniji i fabrike smokija, jafa biskvita i ostalih konditorskih proizvoda po Jugoslaviji i Joška je znao da mu je vreme da zamete trag. Uostalom, onaj slet u Pjong Jangu i one žurke u Havani nije bilo moguće prevazići i život više nije imao smisla.
Poslednje uvaljivanje Joškinog đoke je usledilo deset godina kasnije. Zalet je trajao oho-ho, još od 1974. Ali, to je druga priča, jer je on samo pristavio zapršku pa otišao.
Boga mi, praksa sirene se nastavila jedno sedam, osam godina, e dok se nije svima popela na kurac. Meni je trebalo jedno tri godine da mi dođe iz guzice u glavu, do kada sam odradio svoj pionirski i omladinski dug domovini. Morao sam bez ičije pomoći da prođem kroz neprijatno iskustvo sabiranja dva i dva. Ako je za utehu, uspeo sam; danas znam da nikakva uteha nije na snazi jer evo, više od trideset godina živi kult ličnosti. I to se uvek nađe neki Bubuleja da me podseti kad sam ja to i kako bolje živeo. I obaška – kome imam da zahvalim na tome.
Između smrti Oca nacije i smrti te iste nacije, neke godine su pojeli skakavci; ovog puta u slast. Tada su domaći izdavači već počeli da objavljuju disidente. Baš negde tada, beše mi još ostalo da odužim muda u prašini, pa se tamo upriličila i zgoda da pročitam ponešto od toga; ono o čemu sam tada mislio je bilo jedino što nisu mogli da mi uzmu (a nije da nisu hteli). To se taman dešavalo u vreme kad je ostatku sveta van vojske prestalo da bude bitno to nasleđe koje je Broz ostavio, zajedno sa dugovima koje je napravio. Oni tamo na zapadu su već znali da njihov scenario glasi “ispočetka”, a šupci sa istoka će da naslede sav truli nameštaj, raspadnute kulise, dugove države i ideologiju koja cepa čmarove svima koji neće da je prihvate.
Frustracija pri buđenju je jako bolela mnoge. Polako, ali sigurno, počeli smo da shvatamo da su arhetipovi partizanskih filmova ostavili predubok trag u sinapsama. Kad te tresnu o beton, mnogo je ozbiljnije nego kad padneš sam. I zato, ućutali smo se k’o govno u travi i čekali šta će se desiti.
Zona sumraka je trajala još dve-tri godine, tokom kojih su se desili “Vojko i Savle”, “Golubnjača” i povampireni “Polet”. Pa onda Fikretove menice u Velikoj Kladuši, Azemove banane u Trepči, jogurt-revolucija i energetska kriza broj 1586, od par-nepar sistema do bonova.
Kad je prvi povukao žicu iz džempera, pletenje se raspalo jako brzo, kao u crtanom filmu. Ostadosmo sami i gologuzi na vetrometini, čekajući da se desi nešto. Dešavalo se sve brže, a shvatali smo sve sporije. To je koštalo mnogo. Jako mnogo.
Jer, tada je ona Svinja odlučila da bude mali Tito, pa nam stari Tito više nije trebao. Prdačina je baš onako profesionalno izvedena na mitomaniji koju je i Broz koristio (ali je barem to činio suptilno). Potištena što nema harizmu svog idola, Svinja je krenula u nihilistički prevrat. I to je druga priča, bar tako mislimo, ali jednog dana možda ispadne i da je sve to bio samo novi tom istog dela. Svinja ostade samo svinja, mada je završila kao pseto, pod drvetom u dvorištu. I neće biti priča kao onih o kuvanju svinjske glave, lomljenju maminih naćvi u ulozi sanki i zabrani da se od golubova napravi supa za ranjenike sa Neretve jer, bože moj, golub je simbol mira, kuvaj čorbu od bukvine kore i ne seri više. Svinjin domet beše da nije nalazila za shodno ni da grokće u predizbornoj kampanji na televiziji, jer se unapred znalo šta se znalo, a posle je i Pospanko nasledio krilaticu “zna narod” i ni on nije fermao plebs. Ali, to je sve bilo bez stila i načina, jer su svi oni narod smatrali istom glupom stokom. Jedino što…
Tile je, bre, bio klasa. Kad nije znao šta da misli o nekome sa kim treba da vodi neki posao, pozvao bi ga na ostrvo Vangu, pa bi mu tamo za večerom servirao vino koje je isto godište kao i gost. Kako bi mu se učinilo vino tog trenutka kad ga proba, tako se ophodio prema gostu doveka. Ni Usud mu nije bio ravan, jebote, kakav je to stil bio.
Jedino to bratstvo i jedinstvo… Jeb’o ga patak, usrao je motku sa tim onako, kapitalno. Nije nas naučio da se volimo preko novčanika. A to bi sačuvalo državu. On je to znao i zato ja danas verujem da je sve učinio namerno i sa dozom ironije oličene u onoj staroj “posle mene – potop”.
Glavna fora kulta Titove ličnosti je bila u tome što se uspešno održavao u vazduhu, kao kad je ono baron Minhauzen sam sebe povukao za kosu i odigao od zemlje. Hleba i igara, istorijsko načelo koje je imalo veličanstven uspeh u starom Rimu, doživelo je svoj vrhunac u seferejotu. A nije da nije, osvojismo i svet. Tačnije, emocije i pozdrave nesvrstanih kojima smo činili uslugice dok su tavorili između dve vatre.
Uspevalo je da volimo Tita i posle Tita, ama veličanstveno. I bez pomoći državne bezbednosti i brojnih žbirova (u koje su pokušali da vrbuju i mene, ali o tome drugi put). Fenomenalna mreža dokazivanja kako i posle Tita živi Tito u prvoj polovini osamdesetih je doživela toliko spektakularne visine da nije bilo druge nego da samo prhne u ništavilo. Brozova harizma je bila toliko jaka da niko nije smeo prvi da lane šta zaista misli, jer oni koji su to smeli već su bili Tamo Gde Treba ili su bili na banjskom lečenju kad su se vratili Odakle Treba, gde im je rečeno da sačekaju još par godina, jer sve već dolazi na svoje.
– * –
A onda, kao da se film vrti u krug. I da me Bog ubije ako mogu da se setim tačno – beše li 1987. ili 1988. godina, ali sigurno je bio 4. maj i ja sam se opet zatekao na ulici u 15:05, ovog puta negde u blizini Vukovog spomenika. Naroda na ulici – ama, neka prebroji ko može. Krene sirena sa oznakom za prestanak opasnosti. Niko nije reagovao. Tramvaji su išli, automobili, semafori su radili svoj posao, pešaci su žurili (kao i uvek po beogradskim trotoarima), a ja sam bio gladan i žurio u “Lolu” na ručak.
Nije dugo trajalo, pomislio sam tada. Možda sam se zapitao šta bi bilo da su svi stali mirno. Ali moguće je i da sam to sećanje proizveo popunjavajući praznine u pamćenju uobičajenim demagoškim tezama.
Demagoškim? A šta bi tu bilo različito u odnosu na pravo sećanje o Josipu Brozu? Verovatno ništa.
Kakva žurka, jebote. One teorije zavere posle nisu ni prineti.
P.S. Ne shvataju ljudi da zapravo nije važno da li je Broz zapravo mađarski Jevrejin rođen u Belgiji, Španiji, Turskoj, Kazahstanu i gde ono još beše, te govori poljsko-turkmensko-čukotskim oblikom zagorskog narečja i da li više voli da jede žganjce sa čvarcima ili ribu list u sosu od ananasa. Za ono što je uradio meni i mojoj porodici zaslužan je onaj koji je sebe zvao Titom od 1941. i nema veze da li je imao osam ili jedanaest prstiju.
$#$
Imao sam 8 godina, i sećam se majke koja panično sa terase viče da ulazim smesta u kuću. Na TV-u ovaj čika, sećam se živo slike, samo što je kod nas bila grayscale (zato mi je i ostalo u sećanju da je spiker imao naočare za sunce).
Sutradan smo u školi pravili album od isečaka iz novina…
Ispričaću jednom, izvesno u okviru serijala “Mojih 125”, šta se dešavalo 4. maja 1980. uveče u mojoj kući dok sam pokušavao da preslušam “461 Ocean Boulevard” koji sam upravo doneo iz Beograda.
Grba bravo!
A anti-spam pitanje je, jelte, slučajno?
Tnx, bro.
A anti-spam pitanje je slučajno da ne može slučajnije da bude.
aha… kao i 88 ruža za druga Tita :)) i 44 napupele pionirke
Svako “zašto” ima svoje “jebi ga”. U dvorištu upravo otvorene bolnice čija zadnja strana se nalazi tačno preko puta moje kuće, zasadiše 88 borova za druga Tita. I da vidiš vraga, preživelo je dosta drva, može se prebrojati i na Google Earth/Maps. A danas tu živi mnogo ptičica koje upravo u ovo doba godine cvrkuću po celu noć, jer sad je doba parenja. I ispade neka korist, eto.
U čemu je fora ta priča o kreditima? Pa zar ovi posle njega nisu uzeli daleko više kredita, izgradili nisu ništa, a uspeli su da rasprodaju i razjebu sve što je napravljeno za vreme Tita. Mislim, lako se izračuna. Hajmo da kažemo – eto, lako je bilo njemu sa kreditima i SA bespovratnom pomoću iz Amerike. Pa neka je, nešto smo napravili. Zar ovi potonji nisu imali i jedno i drugo i napravili nisu ništa, a sve su razjebali?
To o kreditima za vreme Tita slušam ceo svoj život (mlad sam, glup i ne razumem), ali i niko da opiše jezikom matematike.
Ako ti misliš da su Brozovi krediti stvar koja se opisuje jezikom matematike, plašim se da nisi shvatio suštinu pasijansa. A da li su ovi posle uzeli više kredite ili nisu, to je sad druga priča, a ti si slobodan si da se baviš i njome. Ali, teško da je jedno i drugo uporedivo, osim što proizvodi slično loše rezultate.
Trik je u tome da su ogromni krediti uzimani od Amerike u nekoliko navrata tokom šezdesetih i sedamdesetih. Njima se, izvesno, jako dopadalo to što seferejot ima svoju priču mimo SSSR i što kroz nas može da se provocira do mile volje. Da sad ne širimo spekulacije kako je Broz te kredite lobirao. Poenta je u tome da oni nisu trošeni na celishodne projekte, osim u manjem procentu (nešto infrastrukture i par fabrika), nego su vešto, okolo i naokolo, skretani na pokrivanje kvaziekonomskih rezultata. Prosto, gubitnik nije smeo da bude gubitnik i izmišljali su se načini da firma postane dobitna (digresija: raspitaj se malo kod starijih kako je to izgledalo kad firma nema para da isplati platu, ali mora po državnom ediktu da zaposli još 5% ljudi u roku od tri meseca, po naređenju).
Plate su rasle preko svake mere ekonomske logike, a socijalnim mirom koji je tako stvoren kupovan je i politički mir metodom “hleba i igara, a pogotovo sletova”. Mislili smo da nas svet slavi zato što su Broza po Africi dočekivali kao cara; a to je bio način dodvoravanja za investicije koje su, o tvom i mom trošku, podizane po nesvrstanim državama. Istina, neki privrednici su se pitali šta se tu dešava, ali njih se lako ućutkivalo slanjem na službeni put u Kinšasu na mesec-dva; oni malo tvrđi su upražnjavali ostrvski turizam o trošku države.
Za to vreme, mi ostali smo kao papagaji ponavljali onu demagošku teoremu seferejot pasoša i bolela nas patka šta će biti sutra jer je sve što plebs vidi ukazivalo na to da zemlja napreduje. Cvetalo je hiljadu cvetova, živeli smo u saznanju da možemo svojim fićama, stojadinima i pokojim tristaćem da odemo na more kad god poželimo. A ekonomija je postajala sve više šuplja i bilo je pitanje kad će se urušiti.
Konačno pucanje mehura od sapunice se desilo kada više nismo mogli da pravimo Ruse budalama i prodajemo im zastarelu tehnologiju alatnih mašina po višestrukoj ceni za naftu, jer je klirinško tržište počelo da pada kao posledica krivljenja i konačnog pucanja kičme komunizma. Mali amortizer beše to što smo se već ranije delom okrenuli naftnim državama, samo smo to sad činili intenzivnije nego pre: Irak, Libija, opet kliring, evo građevinarstvo, evo energetika, evo i naši radnici, jeftiniji su od vaših, biće radosni da zarade da bi podigli ružne kuće; samo nam dajte nafte, braćo mila.
A onda se istočni blok konačno raspao, SSSR je pukao, a Brozov dug od 24 milijarde dolara je došao na naplatu i više nije bilo načina da se kupi socijalni mir. Škripalo je na sve strane, a onda su one pičkice sa zapadne strane skontale da se i tako nikad nismo voleli i da je tako slatko otcepiti se i tako izbeći dugove, a usput prodati svetu priču o nacionalnom preporodu. Uostalom, i Kidrič i Kardelj su bili jako pažljivi da se Slovenija održi pet kopalja ispred ostatka federacije, e na račun tog istog ostatka, od kukuruza i paradajza do vijaka i šarki za nameštaj; teren je bio pripremljen davno. Političke izgovore je bilo lako naći, jer ih je bilo puno, a zamenu teza smo usavršili do kraja. I to je bio početak kraja ideologije seferejot. Uostalom, osim Slovenaca, svi ostali su bili miševi i nisu smeli prvi da počnu.
Ali, to je druga priča. i nema veze sa matematikom.
Glede toga da su ogromni krediti uzimani od Amerike u nekoliko navrata tokom šezdesetih i sedamdesetih, nešto znam o tome: Amerikanci su nam od sredine pedesetih godišnje davali bespovratne pomoći milijardu $ ili malo više (staviti u kontekst koliko je tada vredela milijarda $ u odnosu na to koliko vredi sada) GODIŠNJE da bismo igrali našu igru (ne zaboraviti dokle je trajao hladni rat). Sredinom sedamdesetih, ako me sećanje ne vara, imali smo dug od 4,5 milijarde $, što je za jednu državu one veličine sitnica. E, onda je negde napravljen plan i počelo se sa realizacijom, pa se dug u sledeći pet godina udvostručio, itd… ostalo je bila samo stvar tehnike.