Dok se oni tamo batrgaju da utvrde da li je to On ili to nije On, dok drugi peglaju košulje za konferenciju za štampu, a treći su već ispeglali govore ovih drugih, citat dana dolazi od fudbalera čije ime ne znam, a nisam našao za shodno da se raspitam dalje.
Fudbaler saopštava posle utakmice:
Čim smo izašli na teren, znali smo da moramo da damo gol.
Jebote, pa oni su izašli na teren i onda su TO saznali? A šta su znali pre izlaska na teren? Šta su znali kad su počeli da se bave fudbalom? Da li im je možda neko saopštio da je nešto drugo cilj igre? I šta bi to moglo da bude?
Ponekad pokušavam da razumem one koji prate fudbal. Pogotovo pokušavam da razumem one koji i sami primećuju da u domaćem fudbalu nema ničeg zanimljivog, ali kategorički odbijaju da prihvate to kao činjenicu. Mada, mislim da ih je mnogo manje nego pre. U vreme kada nisam propuštao nijednu utakmicu OFK “Kikinda”, negde u periodu 1975-1980, ne pamtim da je na stadionu ikada bilo manje od 4.000 gledalaca; najčešće je stadion bio dobro pun, što beše broj od oko 6.000 ljudi na tribinama. A danas ih manje dolazi na utakmice prvenstva na stadionima deset puta većeg kapaciteta.
Zašto sam prestao da pratim fudbal? Ispričaću jednom. Ali, svodi se na to da sam naučio da sabiram dva i dva.
A fudbaleri bi sami morali da se zamisle zašto ih neki ljudi porede sa majmunima.
kažu kvantni fizičari da se njihov posao može dobro opisati zamišljanjem gledanja fudbala (i ponašanja okupljene publike) ali pod uslovom da se vidi sve sem lopte (zaustavljanje i kretanje, urlici publike, hvatanje za guzice… a sve bez vidljivog razloga). e pa na našem fudbalu ima malo publike baš zato što kod nas ima malo kvantnih fizičara…
Nema kod nas malo kvantnih fizičara. Naprotiv. Ima ih priličan broj i to toliko kvalitetnih da su uspeli da se “spuste” u materiju koju proučavaju. Stoga se i ne mogu videti “klasičnim” pogledom na svet… 😉
Priča oko fudbala, odnosno fudbalera se od ostalih sportova/sportista samo u tome što ima mnogo više ljudi koji (misle da) znaju da igraju fudbal. To jest, ako znaš da hodaš, znaš i da igraš fudbal. 😉
Pazi, živ sam svedok razvoja događaja. Moj Aleksa kako je video loptu otkrio je da može da je šutira (nogom); nije bitno kome, nije bitan smer. Tek kasnije su došli sofisticiran(ij)i osećaji – bacanja lopte rukom, ubacivanje lopte u rupu, probacivanje lopte kroz otvor, udaranje lopte nekim drugim predmetom,…
I kao što si onomad napisao da postoji soj ljudi koji je odlučio da prestane da uči čim mu je prestalo školovanje (a možda i ranije), tako ima i onih koji su odlučili da ne uče loptu da udaraju bilo čime do onim čime su prvo i stigli – nogom.
A sport je odavno prestao da bude samo sport (da l’ to iz mene progovara Duci Simonović? O:) ), pa sledi “drž’ se ti, sine, noge i lopte. od knjige još niko nije ‘leba zaradio!”…
—
Pošto kupio – po to i prodao:
Kažu da je bivši košarkaški trener aktuelnog državnog prvaka igrače forsirao da pročitaju makar jednu knjigu u mesec dana. Navodno je čak i preporučivao određene knjige određenim igračima (shodno karakteru). Bilo je slučajeva i da im nije držao trening u dogovoreno vreme, nego masovno iz svlačionice vodio u pozorište.