Gospodin Homer S. nema mnogo sličnosti sa glavom porodice Simpson. Osim možda jednu. Ili dve…
Gospođa S. je penzionisana nastavnica. Predavala sve predmete iz oblasti elektrotehnike. Sada gaji unučad. Gospodin S. je redovni profesor na Elektrotehničkom fakultetu. Godinama mu je posao bio jedina ljubav. A onda su došli unuci.
Gospodin S. je te večeri došao kasno s posla. Laboratorija za fizičku elektrotehniku na Elektrotehničkom fakultetu zna biti interesantna i laicima. Gospođa S. odavno više svog supruga ne čeka budna.
Čulo mirisa bi osetilo predivne tonove i da kuća nije bila u mraku. Gospodin Homer S. nije hteo da pali svetla, da ne uznemirava suprugu. Ulično svetlo je dovoljno osvetljavalo kuhinju. Mmmmmm, pun lonac izvrsnog kompota. Još uvek je topao. Gospođa S. zna koja je najbolja dobrodošlica umornom suprugu. Šolja nije nužna, a kutlača je blizu.
Pa još jedna kutlača. Pa WC. Četkica. Pasta. Tuš. Pidžama. Krevet.
– Ahmmammmmnn… – reče gospođa S. kroz san, što je moglo da ima značenje “Jesi li stigao?”, ali i mnogo toga drugog.
– Dušo, onaj kompot ti je odličan. Možda samo malo šećera da si dodala…
– Mhhmmammmnnnn… – sanjivo je uzvratila, što je opet moglo da ima značenje “Ti ćeš me učiti kako se pravi kompot!?”, ali i mnogo toga drugog.
Da je jutro bilo neradno govorio je budilnik. Tako što ništa nije rekao. Ali Homer S. nije imao prilike da se ove nedelje izležava u krevetu.
– Je li, bre, matori, otkad ti farbaš brkove?
– Mhhmmmmmnnn? – sad je bilo red na njega. Ovo je moglo da znači “Ko, bre, farba brkove?”, ali i mnogo toga drugog.
– I kad si već toliko lud da farbaš brkove, zašto ne farbaš i bradu?
– Štamnmnmnmm… – Ovo je moglo da znači “Ti si, bre, luda žena”, ali…
– Idi pa se pogledaj u ogledalu!
Ako supruga laže, ogledalo ne laže. Brkovi koji su sinoć bili sedi ovog jutra su crni. Skoro kao pre tridesetak godina.
Analitički um redovnog profesora na elektrotehnikom fakultetu se budi. Umivanje će dodatno ubrzati zupčanike. A i onaj kompot od sinoć bi dobro pomogao u tome.
Gospođa S. je dobro poznavala svog supruga.
– Jesi li ovaj kompot pio sinoć? – reče, pružajući mu šolju.
– A-ha. – nasmeja se Homer S. Uze šolju i pomirisa. Hmmmm, sinoćni miris mu bio prijatniji.
– E, pa da znaš. To nije bio kompot. Stavila sam one tvoje crne farmerke da se farbaju, jer su izgubile boju.
Homer S. je pogledao sveže obojene farmerke. Eh, sad će morati da obrije bradu da bi mu se farmerke bolje slagale s brkovima.
Uzimam slobodu da nastavim:
Odmah posle jutarnje kafe… Hm, hm, hm, neočekivano reče gospodin S. posle kratkog pogleda iz navike, a pre nego što je pustio vodu. 🙂
Za to ne znam. 😉
A ovo prethodno je dramatizovano po istinitom događaju (imena su izmišljena)…
Sve mi je jasno… Gospodin & gospođa su preslikani moji roditelji. Moj matori je jednom tako pio posoljenu, ne pošećerenu kafu… 😈
Decembar 2008. godine, jutro u Novom Sadu. Hladno k’o na veštičjoj sisi; perspektiva da pratim ženu i ćerku po buticima mi se ne dopada; idem ja negde na kafu. Krenem u smeru Apolo centra, znam da tamo ima nekih kafića; usput kupim nekakve novine da prekratim vreme. I naiđem na Costa Coffee, za koji nisam ni znao da je otvoren. Uđem, velim “Dajte mi najveću kafu koju imate”. Kaže dete, evo ameriken velika, reko’ “može”. Šećeri vam se nalaze ovde, godpodine, reče dete i pokaže u pravcu nekakve stalaže na kojoj je bilo milion kesica u raznim oblicima i bojama.
Od ovog časa, potrebno je da slikovito dočarate moje pokrete.
Prolazim pored te stalaže i nonšalantno hvatam prvo što mi padne pod ruku, jedno tri-četr kesice. Biram sto i raskomoćujem se za sedenje od bar sat i po… Tacna sa kafom je na sred stola. Između tacne i mene, otvorene novine koje već čitam. Ne žurim, kafa je vrela a velika, potrajaće dok se ohladi. Ovo je vrsta kafe koju šećerim blago, kao neskafu; ali ima je pola litre, trebaće dosta šećera, možda i cela kesica (mnogo za moj lični pojam). Čitam novine, napipavam kesicu, sipam u šolju, tek tog časa podižem pogled i vidim da na kesici piše SALT.
Klinč: sipao sam so u kafu. Imam vremena da tražim drugu kafu, ali to ne činim. ‘Ladan sam k’o špricer i neću ni dete da pozovem da je iskritikujem što mi ne reče da tu ima i soli; da li je uopšte kriva, predmet je debate; a čemu služe ta pakovanja soli, to ne bih znao da kažem ni danas. Količina soli je otprilike dovoljna da se posoli kotlić paprikaša…
I odlučim da probam: prisećam se da je slana kafa dobar lek protiv migrene (i sećam se da recept navodi da je ukus odvratan), to su mi rekli da probam, imao sam fazu kada su me mučile migene (nema više, kuc-kuc). Promešam kafu i srknem.
Popio sam pet dobrih gutljaja pre nego što sam odustao. To je toliko gadno da je, zapravo, dobro. Utisak je, otprilike, kao prvo slušanje megahita Ekrema Jevrića, samo što nema ničeg smešnog.
Неки Баца из Меленаца оженио сина, па зајтра после сватова устане да скува младенцима кафу, не палећи светло. Били су, јелте, заузети, ко зна да ли су се наспавали. Пробуди их да попију, и пију они, ал’ кафа некако густа. Проспе он то, скува другу, и даље не палећи светло у кујни, и та густа… испостави се да је побркао шећер и гриз.
Други бисер је са кафом која се пролила у тацну, снајка узме да посрче то из тацне, а оно слано. Шта је било – баба је ту сипала соли да умаче парадајз; то нико није приметио кад се прало, па је доста соли остало.
Трећи је из пера Моме Капора (још из времена пре него што се изметнуо у Момоа): један алкос свратио код другог да као нешто чачкају око кола; овај се нешто задржао на телефону, те се овај мува по гаражи док га чека, и мерка разноразне флаше. Наиђе на литру вињака, натегне… оно јод. Брзо да испере нечим, налети на другу… сирће.
Наравоученије: налепнице, налепнице, а не звона и прапорце!
To za svetlo, odnosno nedostatak istog u rano jutro me podseti na jedan vic…
A ovo za praporce na drugi vic…
Al’ da ne zatrpavam Suštinu pasijansa vicovima…
Рахметли Воки Костић је у својим куварима написао епизоду о својој рођаки која никада није научила да ваљано кува, па се један покушај прављења колача (бејаху ли ташци или некакве кифлице), наравно, завршио тако што је усута тачна мера соли уместо шећера.
Anegdota je iz Kikindskog komšiluka.
“Homer Simpson” u ovoj priči se jedne letnje večeri kasno vratio kući stomaka punog piva, ali mu je to nekako otvorilo apetit. Nije upalio svetlo u kuhinji, da ne budi “Marge” i decu. Napipao je šerpu na stolu i kašiku u njoj i navalio. Prepozna ukus paprikaš od ručka, zamašna količina, a hleba nema. Šta je tu je, nastavi i ne zadugo prepozna hleb u ustima. Super! A onda naiđe na onu kožuru od suve slanine i nekako je savlada, kosti je izbacio.
Kad se već dobro napunio, primeti da je dnu šerpe i trulex krpa…
da, znam, kikindski … zakasnela prim.aut. 🙂