Danas mu 78 godina. A oči mu još uvek na vr’ glave. Kakav lik!
Kažu da su dvojica aristokrata doneli pravi dah klubske muzike u Veliku Britaniju. Išli ljudi po ploče u Ameriku, moglo im se. I onda je jedan od njih započeo jednu od najvažnijih priča najvažniju priču britanskog bluesa. Ta priča još uvek nije ispričana do kraja, jer traje još uvek.
Ime onog drugog je Manfred Mann i o njemu ćemo pričati kada dođe red na njega. Ime onog prvog, i to prvog u mnogo kojem smislu te reči, jeste John Mayall. Veliki šmeker koji je uticao na druge: dasa kod koga su svi klinci iz okoline išli da slušaju ploče još pedesetih.
Veli Eric Burdon: “Skupljali smo se kod Mayalla i slušali sve ono što je doneo iz Amerike. Jednom, posle paklene žurke, maznuo sam mu jednu kutiju sa oko pedeset singl ploča. Vratio sam mu ih posle mesec dana; čudio se, jer nije bio primetio da ih nema.”
Onda se Eric Burdon naložio na Leadbellyja i svi znamo šta je iz toga proizašlo. Ali, pravi spin nastaje tek početkom 1965, kad Mayall saznaje da su The Yardbirds izbacili onog malog iz benda zato što se ponašao kao blues-čistunac. Osvežava ranije formiranu grupu koju nikako nije uspevao da razvije kako treba: taj mali Eric Clapton postaje upravo ono što je nedostajalo da The Bluesbreakers postanu relevantni.
Svi znamo šta je proizašlo i iz toga, ali baš u slavu 78. rođendana Velikog Majstora bluesa, da zavirimo malo i u to. Da pomenemo imena koja su njegovu školu prošli, a?
Claptona am već pomenuo. Pa onda: Peter Green, Jack Bruce, Mick Fleetwood… Dovoljno? Mick Taylor, Aynsley Dunbar, Jon Hiseman, Dick Hestall-Smith… Možda je sad dovoljno? John almond, Walter Trout, Coco Montoya… Dobro, dosta je, mada to nije ceo spisak. I da budemo načisto, još uvek smo na samo jednoj odrednici – The Bluesbreakers.
Mnogo toga je od onda ispričano. Neću vas daviti faktografijom, nema smisla. Potražite sami ako vas interesuje. Let it roll, baby: za dobru muziku uvek ima vremena.
Happy birthday, Mr Mayall! Many happy returns!
$#$