Roditelji su nas naučili da započete poslove završavamo. Ali, život nam stalno pokazuje da to pravilo ima izuzetaka. Možemo li da naučimo da ih (na vreme) prepoznamo?
Katastrofa našeg obrazovnog sistema uokvirena je činjenicom da će ocena iz bilo kog predmeta uvek biti direktno izobličena ocenom iz matematike (u moju stručnost da na ovu temu govorim nemajte sumnji, jer sam jedan od retkih zverova koji je bio u zoni pozitivnih mutacija). Sve druge predmete, na ovaj ili onaj način, pokušava naše školstvo matematizirati. Utehe nema u činjenici da nismo jedini: scena iz filma Društvo mrtvih pesnika, u kojoj profesor Kiting viltmanovski cepa matematizirani Uvod u Poeziju, govori o tuđim stranputicama. Hemija 
ima jednačine koje valja izjednačiti; istorija ima datume, količine armija i vrsta naoružanja; geografija statističke podatke o natalitetu i mortalitetu, količinama uranijuma (Kongo!) ili molibdena (Mačkatica kod Surdulice!); a da li veronaučnici još uvek prebrojavaju anđele na vrhu igle ne bih znao.
A suština katastrofe potiče iz suštine matematike, jer matematika nije nauka, ona je potpuno veštački artifakt, alat nauke zasnovan na nekoliko dogovorenih premisa, iz kojih slede konsekvence koje se ne mogu ni tačnim ni netačnim pokazati (za detaljnije upoznavanje sa situacijom, ako baš morate, pogledajte ovde). Dobar matematičar je, dakle, prividno vešt mađioničar, sa tom razlikom što matematičar, pored toga što možda vara druge, možda vara i sebe. Zato nikada neće doći trenutak da profesor matematike kaže koju neafirmativnu reč o predmetu, da ukaže na loše, da govori o pogrešnom, jer to nije moguće, niko o istinitosti matematike ništa ne zna, niti može znati. Matematika je čardak ni na nebu ni na zemlji, što je strašna tajna koju esnaf krije komprimovanu u simboličke oznake parajezika. Dugoročno usporenje rasta fizike, koje nastupa posle eksplozivne Ajnštajnove faze, upravo potiče iz činjenice da su se fizičari uhvatili u koštac sa tajnama koje se moraju matematički opisivati (to jest nagađati), jer je tek ovih dana tehnološki razvoj omogućio eksperimentalne provere.
Matematiziranje znanja i njegovo fantomsko vrednovanje posebno boli kada shvatimo da u đačkom dnevniku postoji jedna druga kolona (koja je zapravo prva, koliko me pamćenje služi), a čije bi utiskivanje na ostatak reda bilo i celishodnije i poštenije: nazvaću je ovde maternji jezik, pa nek prevodi kako ko hoće. Jezik je fantastična pojava: podložan je i teoretskoj analizi, i praktičnoj aktobatici. Ako želimo, možemo da uronimo u njegovu istoriju i da se do mile volje bavimo virtuoznim transformacijama davno utihlih glasova, pa možda, ako smo vični na-zle-grane-spalom zanatu multidisciplinarnosti, da potražujemo i razloge nižeg nivoa za dnevne iracionalne mrzosti. A možemo i da odemo na obližnju pijacu i nađemo tezgu sa grožđem, i na njoj vidimo tablu sa koloritnim natpisom Hanburg 50 din (Kakav Vam je ovo natpis? Što, šta mu je? Pa treba da piše Hamburg. Au, onaj moj sin, baraba! Neće u školu, neće da se ženi, samo bilijar igra, ni to malo ne ume da napiše!). Jezik je relativan jer je život relativan, pa je učiti jezik garantovano korisno i za život; ta je istina stotinu puta korisnija od najmanjih zajedničkih sadržalaca svih brojeva ovog sveta.
Nažalost, dok je naša praksa učenja maternjeg jezika u osnovnoj školi čak i prihvatljiva, u srednjoj školi ona poprima razmere elementarne nepogode, koju sam spreman da sumnjičim i za neke naše tragične društvene brodolome. Baš u trenutku kada je dovoljno, na prirodnim hormonalnim burama mladog Homo Sapiensa, samo 
plivati i oslobađati mladi ljudski duh stega obaveznog i krutog usmeravanjem ka etičnom i moralnom, metodom analize relativnog, naš Maternji jezik i književnost uvodi teška sidra lažnih apsoluta. Knjige se moraju čitati, o njima se moraju davati afirmativna mišljenja, začinjena dakako neobično korisnim biografijama pisaca, a sve to bez podsećanja na pravopisna, gramatička i leksička pravila, tu osnovu jezika, čije znanje iz osnovne škole, ako je i preneto, nemilice curi. Jer kada govorimo o pravilima u jeziku, ne smemo da zaboravimo da, u jeziku, (dobra) pravila ne potiču od nečijeg lupanja po stolu pesnicom, već isključivo iz vekovnog filtera pokušaja i grešaka iza kojeg se našlo samo ono što je i očima i umu milo, a u kome se stalno procesuira svaka nova reč i/ili jezička ideja (i da spomenem: pravilo Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano kroz taj filter nije prošlo, kako nas upravo gorepomenuti pijačni natpis opominje).
Onda, šta činiti? U stilu mojih preporuka za samoobrazovanje iz sfere prirodnih nauka, dajem preporuku iz maternjeg jezika. Knjiga Čas anatomije čudesnog Danila Kiša nudi se zainteresovanom čitaocu kao pravi nožić švajcarske armije za probleme jezika, ali i društva uopšte. Pored hrabre i temeljne analize sopstvene knjige Grobnica za Borisa Davidoviča 
(što bi rekla deca, valja ispoštovati ovaj, takoreći avramovski, čin: zarad opšteg dobra stavlja se na žrtveni oltar magija sopstvenog čeda, jer dobar pisac, za razliku od matematičara, jeste vešt mađioničar; ono što je za nas opsena, za njega je samo brižljivo izrežirani štos), Kiš demontira i ceo niz zamki koji su oko nas postavljene da bi, kroz jezik i jezičke eksperimente u narodu poznate kao književnost, zatvorene grupe ljudi živele mirne i spokojne živote (dozvoljavam sebi malo morbidnosti: i smrtile mirne i spokojne smrti). Takođe, Kiš (u drugom dodatku, imenom Dupli gulaš za Branimira Šćepanovića) drži ogledni čas analize loše književnosti, što je tek još jedna stvar koja našem obrazovanju zjapeći nedostaje. Mislim da bi svako morao da pročita taj tekst, kao obaveznu lektiru na tabu-temu Kada treba prestati sa čitanjem knjige? Jer to je i lekcija za život: kada treba promeniti televizijski kanal, ili televizor isključiti; kada treba budali reći dosta?
Skrećem pažnju zainteresovanom čitaocu, koji je već nazuo patike i skače preko praga: preporučenu knjigu ćete teško naći u obližnjoj knjižari, ako tako nešto u vašem mestu uopšte postoji. Ali i ta činjenica ima svoju poruku, koja, baš kao i sve drugo na ovom blogu, može da se pročita između redova.