Treba li uvek slušati naređenja nadređenih?
Lekcija VI
Avram ili Tuga viših razloga
Istoriju Avrama i Isaka fizički su interpretirali Seren Kjerkegor i njegovi nastavljači kao problem straha: Avram treba da žrtvuje sina po Božjoj zapovesti, ali otkuda sigurnost da to nije naređenje Boga, a ne satansko kušanje, iluzija ili ludilo? Otkuda sigurnost da on ispravno tumači sebi naređenje? Drugim rečima: polazna postavka egzistencijalne interpretacije Isakovog problema jeste pogled da krajnja odluka leži u Avramovim rukama, da on ne može ovladati nepokolebljivom sigurnošću u pogledu izvora naređenja ni njegove sadržine, da je razdiran strahom jer, možda, žrtvuje sina uzalud. Avram istupa kao oličenje ljudskog nemira naspram situacije u kojoj postoji prisila izbora između velikih vrednosti i nedostatak spoljašnjih razloga za njegovo izvršenje.
Priznajem da imam volju da razmatram Isakov problem na znatno prostiji način, povezaniji s prethodnim Avramovim životnim kolebljivostima. Pretpostavljam da Avram nije mogao da ima sumnji u pogledu božanskog porekla naređenja, jer je imao nepogrešive načine sporazumevanja sa Tvorcem, današnjim ljudima nepoznate, opštio je s njim često i čak je, do izvesne mere, postao familijaran sa svojim pretpostavljenim, Takođe uzimam u obzir glavno obećanje koje je od njega ranije dobio: da će učiniti od njega veliki narod, okružen naročitim blagoslovom i obdaren specijalnom pozicijom u svetu. Uslov je bio samo jedan: apsolutna poslušnost prema vlasti. Kad Avram ne bi bio uveren da se Bog odista njemu obraća, namera Boga bila bi bez ikakvog smisla: jer on je želeo da isproba vernost svoga podanika i morao je da pronađe sredstva da bi doveo do njegovog razuma nepokolebljivo ubeđenje da je upravo takvo naređenje dobio od pretpostavljenog; u suprotnom slučaju cilj poduhvata bio bi promašen — umesto da se pita da li da izvrši naređenje, Avram bi morao razmišljati da li je naređenje uopšte primio.
Drugim rečima: na Avramu leži odgovornost za državne interese. Buduća sudbina naroda i veličina države zavise od skrupulatnog izvršavanja božjih naređenja, ali Bog zahteva da on žrtvuje sopstveno dete. Avram je imao kaplarsku prirodu i navikao je da se čvrsto drži instrukciji odozgo — ali ipak nije bio bezosećajan prema sudbini svoje porodice. Kad mu je naredio da prinese sina na žrtvu, Bog nije smatrao prikladnim da obrazloži svoje naredbe. Jer nije u običaju autokrata — da se podređenima pravdaju zbog svojih naređenja. Suština božjeg naređenja, naime, počiva na tome da ono mora biti izvršeno zato što je naređenje, a ne pak zato što je razumno, delotvorno, promišljeno; nema potrebe da izvršilac razume smisao naređenja — jer svaki drugi sistem neizbežno vodi u anarhiju i nered. Izvršilac koji pita za razloge dobijenih naređenja jeste sejač nereda i demaskira se kao jalov rezoner, nadmen mudrijaš, a u suštini neprijatelj vlasti, društvenog poretka i sistema.
Ali kad naređenje glasi: ubij svoga sina?
Avramov konflikt je običan vojnički konflikt. Avram je svestan da se našao u neprirodnoj situaciji; dokaz za to je okolnost da je, kada se približio mestu žrtvovanja, naredio slugama da ostanu, slagao je da ide sa sinom da očita molitve, i požurio je da, u samoći, izvrši okrutni obračun. Nije ni pred sinom otkrio svrhu putovanja Nije hteo da njegov jedini sin postane svestan da pada kao žrtva od ruke svog roditelja.
Kad su stigli na mesto, Avram je dugo i sa oklevanjem pravio žrtvenik od donetih smolastih cepanica. Žrtvenik mu nikako nije polazio za rukom, drva su se rasipala po travi i nekoliko puta je valjalo počinjati iznova. Isak nije uzimao učešća u tom poslu, posmatrao je oca uplašen, povremeno je nešto bojažljivo pitao, ali je dobijao mrgodne i bezvoljne odgovore.
Najzad se nije moglo dalje odlagati. Avram nije hteo do kraja da obavesti sina u pogledu njegove sudbine; to nije bilo predviđeno naređenjem, te je mogao dete da poštedi užasa. Hteo je da ga usmrti munjevitim udarom s leđa, isprobanim udarcem, pri kome niko nema vremena da saobrazi da gine.
Ali upravo mu to nije pošlo za rukom. Isak se popeo na žrtvenik jer mu je otac naredio da popravi neku beznačajnu pojedinost. U tom trenutku Avram je digao teški bronzani mač kojim je navikao da ubija volove jednim udarcem. I u tom trenutku se razlegao odlučni krik anđela: “Stoj!” Odmah posle njega drugi krik užasa i zgražanja: to se Isak okrenuo i ugledao oca ukočenog sa dignutim oružjem, i sa bleskom brutalne determinacije u očima, sa stisnutim usnama i izrazom tupe odlučnosti na licu. Isak je otegnuto kriknuo i pao onesvešćen.
Bog se dobrodušno osmehnuo i potapšao Avrama po leđima. “Dobar si — reče mu sa odobravanjem. — Sad znam da kad ja naredim nećeš poštedeti ni rođenog sina.” Posle čega ponovi ranije obećanje o množenju naroda njegova i o ukazivanju pomoći u savladavanju neprijatelja: “Kad si poslušao glas moj.”
Na tome se istorija završava. Ipak mogla je da ima dva različita završetka. Da Isak nije okrenuo glavu u poslednjem trenu mogao je uopšte da ne opazi da se nešto desilo. Mogao je nešto kasnije sići sa žrtvenika i ugledati oca već sa mačem zarivenim u zemlju, kako vadi utrobu jagnjetu. Tada bi se ceo događaj odigrao van Isakove svesti i završio bi se bez daljih posledica kao rasprava između Avrama i Boga. Bio bi ilustracija izvesnog tipa vaspitanja. Isak je ipak video. Avram je bio zadovoljan, jer je priuštio priznanje Boga, sigurnost velike države u budućnosti, i najzad je sačuvao sina. Sve se dobro završilo i u porodici je bilo mnogo smejurije. Isaku je samo preostala sitna mučnina: otada se ljuljao na nogama i teralo ga na povraćanje kad vidi oca. Ali na kraju je ipak živeo dugo i srećno.
Naravoučenije: neki mekušni inteligent, histeričan plačljivko, možda će reći da li je Avram ubio sina ili je samo digao mač u nameri da ga ubije, pa ga je neko zadržao — da je to s tačke gledišta morala svejedno. Mi ipak, zajedno s Avramom, smatramo suprotno — mi, pravi muškarci. Mi ocenjujemo rezultate i znamo da je vrlo važno — hteo ubiti ili nije hteo ubiti — samo kad na kraju nije ubio. Zato se smejemo da puknemo, zbog sjajne šale Gospoda Boga. Najzad i sami vidite da je on bogovski momak.