Lekcije iz redovanja

Red, ili niz, kažu knjige, je uređeni skup koji podleže određenim pravilima. Ovaj tekst je inspirisan organizatorima redova koji očigledno knjige ne čitaju, a napisan je u čast bezveznog jubileja, dvadesete godišnjice mog samostalnog čekanja po redovima.

Opšta teorija čekanja

Generalni sekretar SE Torbjorn Jagland kaže da su reforme u Srbiji impresivne.

„Smatramo da će 2010. godina biti izuzetno važna za proces evropskih integracija celog regiona. Takođe, verujemo da će Evropska unija uvažiti naše napore koje ulažemo u cilju približavanja EU i da će, u skladu sa tim, Srbija u najkraćem roku steći status kandidata za članstvo u EU“, istakao je premijer Cvetković.

Generalni sekretar SE je rekao i da je Srbija učinila mnogo u oblasti evropskih integracija i da je na putu da postane faktor stabilnosti na Balkanu, naglašavajući da SE sa posebnom pažnjom prati sva politička i druga zbivanja u Srbiji…

Čekanje nad čekanjima, čekanje prvo

„Celog života, od prve lične karte, svaki put za dokumenta čekam po tri sata. Nekad se čekalo po hodnicima, pa je bilo zagušljivo. Ovo je čekanje napolju, malo pada kiša, ali je prijatno. Bar se nećemo ugušiti.“

„Ja imam dva sina, jedan sedam, drugi tri godine. Ne brinite, svi sinovi padaju na glavu. Moj stariji je počeo sa 8 meseci. Očvrsne lobanja tokom vremena, prestanemo da brojimo masnice i čvoruge. Nema tu odbrane. Teže je kasnije, kad napune 2-3 godine. Tada te bude u 5 ujutru – Mama hoću crtani; hoću smoki; da piškim; žedan sam. Kakva crna privatnost, spasilo bi me da neko radi video nadzor moje dece…“

„Mi smo sinoć – ili se to zove jutros? -došli iz grada. Popiješ guaranu, onda nije problem.“

„Ljudi! Primaće se 30 zahteva, ne vredi da čekate. Idite kući. Niko vas neće prozivati po vašem spisku, to je interni spisak. Idite kući.“

 Sačekaj samog sebe

Ali većina ćuti. Ponekad se razgovor razgori, pa brzo zgasne. Dve noći sam redovao. Najdalje dokle sam stigao je da vidim vrata iza kojih se nalazi čovek koji deli brojeve. Oni koji su ušli kažu da ni to nije gotova rabota – može da se desi pad sistema. Bole me leđa, pa sanjarim; profesionalno me interesuje kako do toga može da dođe. Pomišljam da je sistem – kraća reč za klijent-server aplikaciju gde se na računarima u zgradi MUP eventualno nalazi samo program kojim se upisuju podaci u bazu podataka, koja se fizički nalazi na nekoliko računara u nekom klimatizovanom podrumu iza 7 brava – pisan robusno, tu nema mnogo podataka koje treba uneti. Problem bi mogao, ali ne bi smeo da bude prekid komunikacije, jer se i to lako prevazilazi lokalnim serverom u samoj zgradi MUP-a, u koji se slivaju podaci pri spoljnom prekidu, da bi kasnije otišli u centralu kada se veza uspostavi. Da, taj sistem nije Google kremen-kamen, ali ni njegova zahtevnost nije globalna. Možda su problem neobučeni operateri, koju svaku sumnjivu stvar pretvaraju u pad sistema. Previše tu ima možda, posebno dok me sigurno bole leđa.

Matematički principi filozofije čekanja

Najbolja supruga na svetu kaže „nema veze za pasoše, ne moraju svi da ih imaju, ali lična karta je obaveza, plaćaš kaznu ako je nemaš. A ne možeš da je imaš.“ Ja sam, naravno, oštriji. Svako mora da ima i ličnu kartu i pasoš. To je pitanje elementarne ljudske slobode, pitanje mehanike ljudskog društva. Lična karta je Prvi Njutnov zakon, pasoš je Drugi, odlazak napolje Treći. Dopada mi se ta misao. Razrađujem je: svaki čovek ima ličnu kartu, i ostaće u stanju mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja dok na njega ne počne da deluje neki pasoš. Pasoš je, sa svoje strane, direktno proporcionalan potrebi čoveka da se kreće. Konačno, odlazak napolje deluje na čoveka pasošem istog pravca i intenziteta, ali različitog smera, kao i povratak unutra. Ovaj treći mi je nešto klimav (osećam da se nešto pasoša gubi pri povratku unutra) ali takva su i moja leđa.

Čekanje nad čekanjima, čekanje drugo

„Ima da pišem Dačiću! Ma, idem u ministarstvo, hoću da mi kažu koja je norma, koliko minuta treba za primanje jednog zahteva!“

„Ovo je druga noć kako čekam. Sad nas ima dvadeset, videćete oko pola osam samo se pojave, kao mravi, oni što su se upisali u dva ujutru i otišli da spavaju.“

„Molim vas, sklonite kola sa službenog parkinga da ih ne bismo mi sklanjali!“

„Tu ima neka pozadina koju ne znamo. Nije logično da odrađuju samo 30 zahteva dnevno. Moguće da postoji neka obaveza da dokument bude gotov za mesec dana, pa zbog toga ne primaju onoliko zahteva koliko bi mogli da prime, već onoliko zahteva koliko dokumenata mogu da završe za mesec dana. E sad, šta tu ima mesec dana da se proverava, pojma nemam. Sve što znam jeste da kriminalci imaju i po nekoliko pasoša, a ja nijedan…“

„Ne vredi ići ni u Beli potok, svuda su gužve.“

„Ne znam koliko traje predaja dokumenata, ali šta tu ima da se radi duže od 15 minuta? Pa ako rade 10 sati dnevno i ako ima dva službenika koji rade, znači da mogu da obrade 80 ljudi. A juče su primili 20 zahteva. Ne razumem.“

Sačekaj bližnjeg svoga kao sebe sama

Ali nisam to hteo da potenciram. Nego. Dve sam noći redovao. Video bar stotinak različitih, sve odreda pristojnih ljudi. Kako da ne, misliće neko, upoznao si za 6 sati 100 ljudi u dušu, pa znaš kakvi su. Ko to pomisli, nije se probudio u 4 ujutru i redovao. Rano ustajanje, umorne noge i bolna kičma spuštaju zidove. Ljudske oči postaju iskrene. Nema se snage za laži. Nikoga nije bilo da je stajao na aprilskoj kiši 3 sata da je pokušao da uđe preko reda. Nije bilo teške reči. (Jedino nam je teško išlo formiranje reda, meni prvom. Valjda se noge ukopaju, nemam želju da varam, ali noge ne žele da se pomere.)

Dok čekamo, u zgradu ulaze dva čoveka. Umorne oči jedva primećuju da jedan drugog drži za podlakticu. Histerično se smejemo. Ko želi, ne može; ko ne želi, mora.

Ne čekaj drugom ono što ne želiš da ti on čeka

Zavidim Đelićevim srednjoškolcima, studentima, najzaslužnijim građanima, Palminim jagodinskim seljacima i privrednicima. (Laudinoj deci bez roditelja ne zavidim. Niti ima para za koje bih pristao da odlučujem kojih će 40 leteti u Beč.) Ne, oni nisu bolji od nas 100 koji smo pokušali da dođemo do pasoša – možda im je samo čvršća kičma. Ili ipak savitljivija?. U svakom slučaju, nije pristojno, nadmeno je birati. Ne podozrevam da je pasoš dobio ko nije trebalo, prosto znam da ga nije dobio svako ko je trebalo.

Ko se zadnji čeka, najslađe se čeka

Moji Babovići sada imaju pasoše i lične karte. Kako smo do dokumenata došli, ne pitajte. Ne, nije preko veze, mada jesam prvo to pokušao -posle redovanja, razume se. Više nismo redovali, ali se nismo ni radovali. Zašto bismo to radili? Raduješ se novom žutom automobilu, ili kad se iza krivine ukaže roditeljska kuća. Ili grešim, možda bi se trebalo radovati. Pitaću foke da li se one raduju vazduhu. Da, to je to. Pitaću foke.

 

$#$