Nemam dilemu: kada bih sad bio u istom onom položaju od pre godinu dana, opet bih učinio isto…
Moram da se menjam da bih ostao isti, reče jednom jedan kauboj, te zameni konja motociklom, a kolt mobilnim telefonom. Svet oko mene se menja na način koji bih radije da ne vidim, ali iz ove kože se ne može. Današnja deca čine drugačije stvari, sama, nego ona nekadašnja deca koja su se uvek igrala zajedno i među kojom sam i ja upoznavao svet. Sve je drugačije. Moram da se menjam da bih ostao isti, rekoh i najzad pokrenuh Suštinu pasijansa na današnji dan pre tačno godinu dana.
Možda sam dao sebi slobodu koja mi ne pripada? Možda sam pogrešio format? Možda je to sve iluzija? Možda ne budem uspeo da se izvučem?… Čekaj malo: o kakvom je to izvlačenju reč? Ja želim da uvučem druge u ovo, a ne da izvučem sebe. U manjini sam, u manjini je i ekipa koja je uz mene. U manjini su i oni koji pohode ovo mesto, što znači da smo svi zajedno u pravu.
A iluzija? Nema iluzije, jer ja ne lažem. Ako je legitimno zaluđivati druge iluzijom na kojoj počivaju maske rada svih politika koje ova jadna zemlja trpi, onda je Suština pasijansa više od legitimnog čina. Dokazali smo da čak i Glugenije Svemogući kreira tekstualne sadržaje koji su zanimljiviji od većine saopštenja u informativnim medijima, pa prema tome nemam potrebe da se izvinjavam bilo kome.
Pogrešan format? Ne postoji pogrešan format za čitanje između redova. Ovo je blog, nema nijedne invazije koju niste sami prizvali. Prijatelji mi kukaju da ne mogu da postignu da pročitaju sve. Te primedbe su neprihvatljive: pisanje traje duže od čitanja, a ja imam vremena da napišem iako nemam više slobodnog vremena nego vi. Razlika je samo u tome što se ja drage volje odričem televizije. Probajte i sami, možda vam uspe da pronađete to vreme koje tvrdite da nemate!
E, sad jedino to oko slobode i pitanja da li mi ona pripada ili ne… Tu već moram da budem malo obazriviji u izjavljivanju. Samo tetki da odnesem lek…
– * –
Ovaj prilog je objavljen 23. marta 2012. godine u 23:59. Tačno 366 dana ranije (ili 8784 sata ranije; ili nešto preko pola miliona minuta ranije; za sekunde ne pitajte), objavljen je prilog u kome je pisalo:
Hello, world!
Razvoj bloga je u toku. Tek se igram sa WordPressom. A kao da imam potrebe za žurbom…
Uglavnom, to je to: rođen je. Uskoro će i da prohoda. A možda i da poleti.
– * –
Kada bih sad bio u onom položaju od pre godinu dana, znam pouzdano, opet bih učinio isto. Jer, iza mene je toliko promene za samo godinu dana da bi to bilo teško opisati da nije misli onog kauboja s početka. Toliko sam se promenio da sam uspeo da ostanem isti posle puta dugog tačno 1666 priloga. Iza mene je mnogo pisanja i mnogo razmišljanja. Iza mene je projekat koji će biti zgotovljen sutra. Iza mene je mnogo muzike koju sam ponovo odslušao da bih je vama prineo; knjige kojih sam se setio, filmovi koje sam ponovo gledao, imena koja sam najzad naučio da izgovorim pravilno, saznanja koja sam konačno postavio na mesto koje im pripada. Iza mene je i izlečenje od svraba kreativinog stvaranja: najzad sam uspeo da ga kanališem, pa čak i da napravim mesta za još. A još će i da bude, i to vrlo uskoro.
Važnije od toga šta je iza mene, hajde da ne zaboravim ko je uz mene. To su četvorica sjajnih momaka – momci u duši, inače sve ljudi koji se svakodnevno menjaju u sopstvenom upornom nastojanju da ostanu isti i koji su redovni autori Suštine pasijansa. Oni predstavljaju jedan, dovoljan, poseban, ama savršen razlog što će Suština pasijansa postojati i dalje. I nije to zato što uvek važi fraza “posao čine ljudi” (to se podrazumeva), nego zato što uvek važi fraza “s kim si, onakav si”. Drage volje biram da me obeleži i saradnja sa tom četvoricom saradnika. I opet, nije bitno to što su njihovi rezultati prevazišli očekivanja. Bitno je to što sad svi imamo od koga da prepisujemo. 
A oko mene su i oni kojima se nije pristojno obraćati u trećem licu ako su prisutni. Elem, vi, kojih ponekad ima manje nego što ima angažovanih autora, a koji ćete se pred nekim prilogom zapitati “šta je sad ovo”, možda čak i ne primećujući da vas sam čin postavljanja tog pitanja odvaja od većine. Bilo da komentarišete ili prećutite, vaš glas (koji do nas svakako stigne) dobro je gorivo za dalji rad. U mentalnim sferama, perpetuum mobile je moguć, kad već nije u fizici: jedni drugima dajemo energiju koja nas motiviše na neprekidno kretanje. Taj zamajac je davno pokrenut i još uvek se vrti živahno. Nema znakova da će biti drugačije; povremeno usporenje je samo sinhronicitet ćutanja. Jer znate – uz svu dobru volju, čak i autori Suštine pasijansa imaju obaveza prema svojoj deci, svom stomaku, svom poslodavcu i šta sam ono još zaboravio. Ah, da: obaveze prema vodovodu, elektrodistribuciji, telefonskim kompanijama, internet provajderima, naftnoj privredi, ministarstvu prosvete, ministarstvu finansija i šta sam ono još zaboravio…
A šta je ispred mene? Ne znam. Budem li nabrajao samo neka preostala iskušenja koja mi ovo mesto postavlja, a da ne mogu da im odolim, to će možda ličiti na obećanja. A ja obećanje ne mogu da dam ako ne mogu da ga ispunim, jer bih se onda osećao loše, pošto je neispunjeno obećanje jedna vrsta laži. Suština pasijansa će ostati uz vas, nekolicinu koja veli da im je to mesto po volji. Mojim saradnicim i meni, to je dovoljno kao predmet održavanja gorepomenutog neprekidnog kretanja. A pomognemo li vam, onako usput, da održite moć čitanja između redova, znaćemo da je to naše postojanje dalo i ploda. A to nije malo.
Pozivam vas da se menjate da biste ostali isti. Ako će vam tako biti lakše, menjajte se uz Suštinu pasijansa. Ostajemo na tom putu. Srećan vam rođendan Suštine pasijansa.
Komentari su onemogućeni.