Jedna pomalo zapostavljena stvar sjajnog alternativ rok benda…
Posle relativnog debakla s albumom Know Your Enemy, MSP-ovcima je trebalo tri godine da pregrupišu kreativne snage i izdaju svoj sedmi studijski album, Lifeblood. Sa njega su skinuta dva pristojna singla, “Empty Souls” i “The Love Of Richard Nixon“, ali je moj ubedljivi favorit gornja stvar.
Manic Street Preachers su bili dobrodošla pojava na britanskoj muzičkoj sceni pretrpanoj britpop hitovima kada su se pojavili 1992. godine. Velšani poreklom, prangijali su još od 1986. godine, ali tek izlaskom albuma Generation Terrorists uspeli su da privuku pažnju javnosti.
Tome je umnogome pripomoglo bizarno ponašanje Richeya Edwardsa koji je tokom jednog od ranih intervjua za časopis NME nožem na podlaktici usekao reči “4 Real”. Startovavši u grupi kao vozač i scenski tehničar, vrlo brzo je postao njihov zvanični portparol i glavni tekstopisac. Iako nije imao muzičkog talenta (na koncertima je uglavnom simulirao sviranje gitare), umnogome je uticao na njihov zvuk i generalno usmerenje. Početkom februara 1995. godine se, na dan kada je sa glavnim vokalom benda, Jamesom Deanom Bradfieldom, trebalo da otputuje na promotivnu turneju u SAD, odjavio iz londonskog hotela u kome je boravio i navodno odvezao prema svom stanu u Kardifu, gde mu se do današnjeg dana gubi svaki trag…
Hm, čovek, baš imaš ukusa 🙂