Dan po dan, rat po rat, mir po mir, (zima, leto, zima, leto, i eto tebe napolju – govorio je stražar Borislavu Pekiću), prošlo je dve stotine godina od rođenja Radivoja Tomova Petrovića, aka vladike Rada, aka Petra II Petrovića Njegoša.
Ovaj tekst je pokušaj da se delo tog čoveka prikaže trezveno, koliko god je to moguće, jer tolike godine očigledno nisu bile dovoljne da se prašina slegne i omogući jasan pogled na Njegošev rad. Razlog za ovo je pre svega odnos Srbije i Crne Gore, dve sada nezavisne, međunarodno priznate, suverene države koji uporno, kroz povremene nalete agresije, upada u histerično blato poluistina. Počnimo, pre svega, od postavljanja Njegoša u tačne prostorvremenske koordinate. Setimo se, veoma ukratko, Srbije i Crne Gore tog vremena.
Srbija je pre dvestotinak godina bila prostor u kome su se razvijali elementi suverene države. Postojao je nasledni knez – u prvo vreme Miloš, što mi je uvek milo čuti – koji je umešnom diplomatijom i povremenim ustancima širio autonomiju Srbije u okviru Otomanske imperije. U okviru autonomije Srbija je formirala neke osnovne elemente države: pre svega Ustav (dvonedeljnog trajanja), ali i dalekosežni spoljnopolitički plan (po kome Srbija ima “sveto istoričesko pravo” na današnje Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Kosovo i Metohiju). U odnosima sa Crnom Gorom, posledica tog dokumenta je, nažalost i sada aktuelno, izdašno finansiranje Crnogoraca za potrebe zastupanja stava o crnogorskom srpstvu (jedan od prvih izvršilaca ovog plana bio je Ljubomir Nenadović, tihi srbijanski finansijer i šaptač Njegoševog dvora).
Crna Gora je u to vreme bila prostor koji su naseljavala nepokoriva plemena, ujedinjena crnogorskim imenom i pravoslavnom autokefalnom mitropolijom koja je pogled iz sve snage upirala ka Rusiji (ova autokefalnost je izgubljena 1920. godine utapanjem u sveženapravljenu državnu SPC). Praktično, Crna Gora je u doba vladike Rada bila teokratski skup plemena.
U takvom okruženju Radivoj Tomov, inače rođen i odrastao u naslednoj mitropolitskoj porodici, postaje mitropolit Petar II Petrović (za običan narod vladika Rade), u svojoj sedamnaestoj godini. Pored redovnih religijskih obaveza, on čini puno na svetovnom ujedinjenju crnogorskih plemena: formira određene elemente države (policiju, vojsku) i uvodi porez (koji narod zove harač). Uz sve ovo, tu je večita borba sa Osmanlijama, kao i pisanje poezije. Guši narodne 
pobune. Moli kneza Miloša da se prekine sa štampanjem zlih i razvratnih sočinenija Dositeja Obradovića. Dvadeset i jednu godinu pošto je postao mitropolit, Radivoj Tomov Petrović umire od tuberkuloze.
Buran je, dakle, komplikovan i prekratak bio Njegošev život. Nema u novijoj istoriji primera da je bilo ko bio u takvoj situaciji, a kamoli da je u svemu nabrojanom bio i uspešan. Za očekivati je da makar jedna od tri stolice vladike Rada bude klimava – da ponovim, ne zato što on nije bi mogao da na sve tri uspešno sedi, nego zato što niko to ne bi mogao da učini. Zato ću sada dati mišljenje o svakome od ljudi o kojima govorimo: vladiki Radu, državniku Radivoju Tomovu, i pesniku Njegošu.
Kakav je vladika Rade bio sveštenik ne znam, i ne interesuje me. Ako se Mirko Đorđević na tu temu oglasi, odlično. Ako ne, nikom ništa.
Državostvoriteljski napori Radivoja Tomova zaslužuju ozbiljan respekt. Svako stvaranje državnih, svetovnih institucija automatski umanjuje moć svešteništva. Svako novo preseca, u manjoj ili većoj meri, veze sa tradicionalnim. Potrebna je bila značajna energija da se između čekića nezadovoljnog sveštenstva i nakovnja nezadovoljnog naroda, na sve to u doba latentnog ratnog stanja, nađe prostor za formiranje države. Nama vidljiv otpor građenju demokratskih institucija van domašaja korupcije u doba mira može pomoći u razumevanju prepreka koje su postojale takvim, početnim i teturavim, koracima institucionalizovanja ondašnje Crne Gore. Jasno je da proces koji je u Crnoj Gori tada započeo ni izbliza nije gotov ni u Crnoj Gori ni u Srbiji. Zato državniku Radivoju Tomovu moramo odati priznanje, i mirne duše ga postaviti među najznačajnije crnogorske državotvorne ličnosti.
Ipak, Njegoš je na jugoslovenskom prostoru najpoznatiji kao p(j)esnik. Opšti je stav da je Njegoš-pesnik, kratko rečeno, genijalan. Ja ne delim takvo mišljenje. Mislim da je Njegoševo delo zastarelo i lokalno, da nema nikakvu opštu, univerzalnu vrednost ni po temama kojima se bavi, ni po načinu izvođenja. Njegov najveći uzlet, epski Gorski Vijenac, pati od hroničnog problema lokalizovane književnosti: to delo je suštinski neprevodivo na druge jezike, nedostupno je mišljenju celog sveta. Gorski Vijenac je pisan (već tada) zastarelim jezikom (i tek kasnijim prevodima uveden u Vukovu reformu jezika), u desetercu, lokalnom uvu prijatnom ritmu, pogodnom i spremnom za efektne doskočice (koje, razume se, čine Gorski Vijenac izuzetno snažnim u okvirima balkanske narodne epike).
Izvikani motiv borbe za slobodu, kao jedini sloj koji bi se u ovom delu mogao uopštiti, u Gorskom Vijencu zapravo ne postoji, pošto se delo zapravo ne bavi borbom protiv okupatora, već protiv tadašnjih kolaboracionista, poturica, Crnogoraca koji su primili 
islam. Bilo bi to isto kao kada bi se kompletan Drugi svetski rat u Jugoslaviji sveo na borbu partizana protiv četnika i ustaša (primetimo ovde i da je veoma indikativno da se Gorski Vijenac u ovom smislu tematski izuzetno približava ulozi četnika u Drugom svetskom ratu). Mnogo bolje su, čini mi se, teme slobode i borbe opisane u spevu Smrt Smail-age Čengića Ivana Mažuranića.
Njegošev stih je, u okviru zadatih deseteračkih ograničenja, izvanredan, ali on je više guslarski navežban nego samostalno (čitanjem) formiran, što potrvđuje i dramatičan pad kvaliteta njegovih radova van tog narodnog ritma. Konačno, nepristrasan čitalac može primetiti da u Njegoševom filozofskom shvatanju sveta kao večite borbe nema, opet, nikakvog intelektualnog skoka – to je jedini način na koji je tadašnji Crnogorac i mogao da shvati svet oko sebe (molim da se niko ne uvredi, ali kada bi krave mogle da govore, zemlja bi bila stvrdnuti sir, oblaci kajmak, a svet bi nastao zgrušnjavanjem mleka). Možemo, sve u svemu, reći da Gorski Vijenac sada treba da bude obavezno štivo studentima slavistike i đacima osmoljetke, ali ništa više od toga. (Nota bene: odgovarati na besmislene teze o Njegoševoj poeziji kao nosiocu ideje o genocidu muslimana, ili kako već, upravo daje smisao takvima glupostima i njihovim maštarima).
Moramo ovde uočiti da je Gorski Vijenac bio izuzetno koristan za potrebe srbijanske spoljne politike proširivanja do Jadranskog mora: delo je posvećeno prahu oca Srbije, ide ukorak sa Vukovim popisivanjem usmenog epskog nasleđa, spominje Srbe (Bog se dragi na Srbe razljuti), stvara pijedestal za Miloša Obilića (voinstveni genij svemogući); otvara, ukratko, prostor za jednačenje naroda u srpstvu.
Na osnovu svega navedenog, sa dvestagodišnje vremenske distance možemo, hladne glave, reći da je Njegoš svojom poezijom učinio dosta za Srbiju, a da je Radivoj Tomov svojim državništvom učinio dosta za Crnu Goru.
Očekivati da će u Srbiji prenamnoženi kulturno-politički trudbenici veličati Njegoševu poeziju bez mere i razloga, a jednakom snagom ignorisati državničke napore Radivoja Tomova, je na žalost još uvek normalno. Hipnotički efekat kompatibilnosti Garašaninove fatamorgane i Njegoševe, skoro dva veka stare, pohvale srpskoj (već tada pet vekova prohujaloj) državi, njihove oči čvrsto zatvara pri suočavanju sa vremenom crnogorskog 
suvereniteta koje žive. Zato je prirodno da je u Srbiji posebno jaka teza o kosmičkoj snazi Njegoševe poezije (čitaj: Gorskog Vijenca).
Na žalost, državnička uloga Radivoja Tomova nije dovoljno poznata ni u samoj Crnoj Gori. Patrijarhalno crnogorsko društvo još uvek prevelikim smatra kult Njegoša i Gorskog Vijenca, pre svega baš zbog masovnog neznanja o sadržaju tog dela. Poznata anegdota kazuje da Gorski Vijenac ne počinje stihom Viđu vraga su sedam binjišah, te da se taj stih pojavljuje tek na polovine knjige (koja u standardnim izdanjima za potrebe školske lektire ima onoliko uvoda koliko je i sam Gorski Vijenac veliki). Nemalu ulogu ovde igra i hronični crnogorski egoizam (nesumnjivi deo crnogorske genetske osobitosti), koji se, u nedostatku boljih pesnika (Matija Bećković je nesumnjivo bolji pesnik, ali i nesumnjiva moralna spodoba) večito okreće Njegošu, lakom i bezbednom izboru.
Zato ne možemo preceniti značaj govora premijera Crne Gore Mila Đukanovića povodom otvaranja obnovljenog Njegoševog mauzoleja na Lovćenu. Izuzetno uverljivo demonstrirajući pravilan, dostojanstven način na koji se učvršćuje jedna mlada i još uvek nedovoljno stabilna država, on upravo ukazuje na Radivoja Tomova kao deo crnogorske državotvorne linije, koja
uključuje i Socijalističku Republiku Crnu Goru Blaža Jovanovića. Naravno, govor se osvrće i na genijalnost Njegoševe poezije (uvek i svuda pristuni razumni populizam), ali, utisak je, čini to sa merom i bez ikakve histerije.
Srbijanski prljavi posao odgovora na Đukanovićev govor dobio je, i za nacionalističku peticu obavio, diplom(l)ata (i, za neku tanku utehu, suvlasnik) Radivoj Cvetićanin u autorskom tekstu za svoj nesrećni Danas. Pre svega je fantastično (i veoma, veoma poučno) da u tekstu kojim Njegoša (očekivano) poredi ni manje ni više nego sa Puškinom i Geteom (čemu se premijer Crne Gore u svom govoru nije ni primakao), autor nijednom nije spomenuo jednakost svog imena sa Njegoševim (iako ne zaboravlja čak ni ništa manje genijalnog Teslu, i nalazi način da ga umetne u svoj pamflet). Prebrojavanje koliko je puta premijer suverene države izgovorio ime (bilo u obliku imenice ili prideva) neke druge države (pa ga još i „visoko oholim“ nazvati) je po definiciji budalaština, ali kada to čini diplomata onda je u pitanju direktan skandal. Ali, nalazim da je najgora teza o sinonimnosti crnogorskog antisrpstva i srpskog anticrnogorstva.
Antidržavni osećaji se javljaju ako su ugrožene državne granice, ili ako su ugroženi državni interesi (ova dva mogu biti ista, ali i ne moraju, kakav je ovde slučaj). Crnogorsko antisrpstvo je tek dokaz, posledica postojanja srpskog anticrnogorstva. Srpski interesi, evo već više od 150 godina, ugrožavaju crnogorske granice, pa je jadno čuditi se otkud odjednom nekakvo antisrpstvo. Cvetićanin elegantno menja teze, i ostaje na tragu Garašaninovog „svetog istoričeskog prava“ – cetinjsko „okretanje glave“ od Beograda je „arogantno“.
A stvari su sada čak mnogo prostije nego pre dvesta godina: Crna Gora je suverena država, Srbija je suverena država. Nijedna od njih nema niti obaveze niti prava u međusobnim odnosima. Ako se oko nečega dogovore, dobro. Ako ne, opet dobro. Zato bi Srbiji bilo najbolje, upravo Srbije radi, da se okane Njegoša, i ostavi Radivoja Tomova Crnoj Gori. A Crna Gora bi trebalo da se suoči sa svojom patrijarhalnošću i krene napred unutrašnjom energijom, inspirisana Radivojem Tomovim Petrovićem, bez upornog dremanja na krilima volšebnih sposobnosti sopstvenog premijera.