Mrzim kada se ljudi svađaju. Time pokazuju nemoć da razreše međusobne sukobe i probleme, a to ni za koga od njih nije dobro. A kada matori ljudi počnu da se svađaju… tek to mi ide na živce. Upitam se na šta su sprcali sve svoje godine kada se ponašaju kao mala deca.
Neka ih, neka se ćeraju, na kraju će svi doći kod tete Persefone. 
Znam, neki će me pitati ko ti je, bre, ta žena neobičnog imena i sada bi ja trebalo da objašnjavam one zamršene rodbinske veze iz mitologije starih Grka, a to ni oni sami nisu mogli da raspredu… ko je tu koga i zašto. 🙂 Reći ću, samo, da ju je Had smotao & oženio, a za ostatak pitajte Homera. 🙂
A gde su Grci, tu su i Rimljani, pa moram da pomenem i Justiciju. I tako stigosmo do povoda današnje priče. Sudske presude.
Vidim u engleskim novinama da su se žestoko posvađali članovi grupe Wishbone Ash. Doduše, više bih voleo da ih vidim zajedno na pozornici nego na sudu, gde se pravnici nadmudruju u njihovo ime ko će koga više da zacepi. A epilog je da Martin Turner’s Wishbone Ash ne može više da nastupa pod tim imenom, kada već postoji matična grupa. Džaba sve te godine zajednički provedene, džaba prekrasna muzika koja je ostala snimljena, džaba tolika kilometraža na turnejama… Pare su pare.
Epsku baladu “Persephone” Wishbone Ash su objavili na petom u nizu odličnih studijskih albuma, There’s the Rub (1974). Njime su zaokružili prvi deo svoje karijere. Ono što su kasnije snimali nije bilo tako dobro i nadahnuto. Vadili su se na fantastične koncertne nastupe i uvek brilijantnu saradnju dve gitare, što je bio zaštitni znak grupe od samog početka.
A Persefona, šta je uradila? Okrenula ćurak i otišla.
Eto, i zvezdama se to dešava… 🙂