Crni, bakelitni telefon, od onih kakvi se više ne prave, ćutao je. Gledam ja u njega, nem gleda on u mene, kao da smo stranci. Osećao sam kako mi se nervoza pojačava, trzao sam se na svaki šum, pokušavao da prekratim to mučno iščekivanje na milion načina…
U takvim situacijama ništa ne pomaže, a najvažnije je da ne proradi crvić sumnje. Onaj što zna neprimetno da se uvuče u tebe, pa kad krene da rovari iznutra razbije te u paramparčad za kratko vreme. Pa, ti se posle sastavi, ako možeš. 
Bakelitko se, napokon, oglasio. Skočio sam kao oparen, srce mi je lupalo kao ludo i bubnjalo mi je u ušima, a noge su me izdavale dok sam dizao slušalicu. B. je cvrkutala sa druge strane žice… 
– Kasnim malo. Vidimo se večeras?
– Nego šta! Gde?
– Kad padne mrak, kod mene… upaliću lampu kada budem bila u sobi.
– Čekaj, bre, kakva lampa…
– Uđi kroz terasu…
– Kako kroz terasu, jesi li normalna, to je na drugom spratu…
– Ti si čovek-ptica, snađi se ako hoćeš da…
I spustila slušalicu. 
Dok sam se spremao pokušavao sam da se prisetim drveta pored njene terase, grane koju treba da pobedim, detalja zgrade na koje nisam obraćao pažnju a koji bi mogli da budu od koristi u ovom poduhvatu… I na kraju mudro zaključio da je najbolje da se uzdam u malu kilažu. Izdržaće grana, sigurno. 
U komšijinoj bašti, pod okriljem mraka, ubrao sam najlepši cvet i spremno krenuo u avanturu. Stajao sam ispod balkona i čekao na znak. Drvo mi je, umesto prepreke, odjednom postalo prijatelj. Pri slabom svetlu odmeravao sam onu granu i činila mi se debljom nego što jeste. A kada se svetlo se pojavilo iza zavesa na prozorima njene sobe, strpao sam cvet među zube i krenuo… 
Nije baš išlo kao penjanje uz motku na časovima fizičkog ali sam, nekako, došao do one grane, stao i pomislio: Bože, još samo tri metra, daj mi snage i ne daj da grana pukne. 
Polako sam puzao napred, grana je postajala sve tanja, a onaj cvet u mojim ustima pretio je da ispadne. Gde sada! Još malo, nogom na ispust balkona, pa šipka, uhvatio sam je i preskočio. Napokon, na sigurnom! 
Promolio sam glavu kroz vrata terase, a B. se smejala pokazujući svoje “američke zube”. Smejao sam se i ja, od muke, a cvet je ispao iz mojih usta, oglodane drške. 
– Dođi, skini majicu da je očistim, sav si se isprljao…
Tako sam počeo bolje da upoznajem B. 
– * –
Ah, da.
„Things We Do for Love“ je jedna od mnogobrojnih sjajnih pesama koju su napisali 10cc. Ona priča priču sličnu mojoj. Objavljena je na albumu Deceptive Bends (1977), koji je ujedno i poslednji u nizu izuzetno uspešnih i kreativnih dela proizašlih iz ove muzičke radionice. Pre snimanja ovoga albuma bend se podelio. Eric Stewart i Graham Gouldman su potpisali sve pesme na ovom albumu i zadržali ime 10cc. Obe polovine nastavile su da prave zanimljivu muziku koja je, u suštini, ostala ista. Priča kojom smo se bavili i kojom ćemo još se pozabaviti. 
– * –
Pre zore, izašao sam kako sam i ušao. Osećao sam se lagano, kao perce. B. je bila u pravu, ja sam Čovek-ptica. 
P.S. Ovaj tekst sam poslao Šefu još u utorak uveče, a on mi je odgovorio ovako:
U jebote, pa za sutra sam okačio 10cc
Dal’ je to slučajnost ili nešto drugo, šta ja znam… 