Ne želim da samo uzmem pare i pobegnem. Ne želim, iako bi tako bilo najpametnije.
Negde oko ovogodišnjeg Sajma knjiga svetlost dana je dočekala knjiga Teorija relativnosti, zbirka naučnih, naučno-popularnih i esejističkih radova Alberta Ajnštajna. Knjigu je objavila Akademska knjiga iz Novog Sada, u ediciji Physis. Prevod sa nemačkog i engleskog obavili su pok. dr Božidar Aničin, dr Vukota Babović, Ljiljana Matić… i ja. Prikazati kompilaciju nije lako, pa taj posao ostavljam za kasnije. Ovom prilikom pričam o mojim prevodilačkim utiscima.
U neobičnoj sam poziciji: prvi put u životu sam prevodio, a prevodio sam misli najbriljantnijeg fizičara ikada rođenog. Voleo bih da ono što želim da kažem o prevođenju ima opšte značenje, a opet znam da je moje iskustvo i preusko i previsoko da bi apriori moglo da pomogne, recimo, prevodiocima trenutno-popularne ženske erotske literature. No, svejedno: nelopovska škola za prevodioce ne postoji, jer ne može da postoji. Stoga je svako iskustvo dragoceno, koliko god posebno bilo. A moje je bilo baš posebno.
Pre nego što se bacimo na moja zapažanja, želim da se zahvalim ekipi Pasijansa na pomoći koju mi je pružila tokom prevođenja. Služili su verno i bez roptanja i kao stručna teorijsko-praktična pomoć i kao rame za plakanje. Posebno, želim da zahvalim Komšiji jer njegovi uporni i lucidni komentari, koliko god ponekad bili naporni, zaista pomažu da se čovek trgne i pripazi šta govori i piše. Hvala, narode! 
Ja sam, dakako Ajnštajna prevodio sa engleskog. To bi, samo po sebi, bio nemoguć događaj, i bio bih ubeđen da je moj prevod nevredan bilo čega, da nisam pri ruci imao strašnog dr Vukotu Babovića, rođenog mi oca, koji je herojski, nezavisno od mene, preveo sav materijal sa nemačkog. Takvom kombinacijom dobili smo sve: i brzinu, i sigurnost, i dve glave i, konačno, četiri bolje-videća oka… nego dva.
Prevoditi Ajnštajna osetljivo je pitanje. Njegove teorije važe i sada, skoro stotinu godina posle njihovog objavljivanja, a pre svega opšta teorija relativnosti, koja je pokazala svoju vrednost kroz izvanredno iscrpne eksperimentalne provere. Tokom prevoda pokušao da balansiram između nesumnjive istorijske važnosti prevedenih tekstova, i njihove potpune sadržajne savremenosti. Tokom prevoda, učinjen je znatan napor da se prati Ajnštajnova reč. Gde je Ajnštajn koristio internacionalne izraze, oni su zadržani. Nemačke „narodne“ reči (danas neuobičajene u naučnim tekstovima) prevođene su odgovarajućim „narodnim“, možda ređe korišćenim izrazima. Nesumnjivo, ponegde će na takvim mestima pažljivi čitalac prepoznati moje crnogorsko poreklo – glagol „brkati“ direktno potiče iz mog detinjstva. Tim glagolom pozivam čitaoca da se seti hladnih zavejanih zima, celodnevnog jurcanja po snegu, i večernjeg umornog ulaska u toplu kuhinju gde na naloženom šporetu vri voda, a u uglu se brka kačamak… pored toga što taj glagol, naravno, smatram boljim od glagola „mešati“ u situaciji kada je potrebno opisati spajanje dve supstance kakve su kukuruzno brašno i voda.
Najteži su za prevod bili delovi tekstova koji su izražavali Ajnštajnove filozofske stavove o mišljenju i fizičkim teorijama. U svojim poznim radovima, on je zapravo formirao jednu stabilnu strukturu koje se u tekstovima uporno držao: prvo filozofski uvod, zatim razrada o istoriji fizike sa posebnim osvrtom na mehaniku i Maksvelovu elektromagnetsku teoriju, zatim ponosni osvrt na teoriju relativnosti, pa kritika kvantne fizike, i na kraju crtica o novoj ideji uopštene teorije polja. Kada budete čitali Ajnštajnovu „autobiografiju“, koliko god da vam nije jasno šta tu rade tenzori, zamislite tek jadnog dr Schilppa koji ga je ubedio da napiše autobiografiju, a dobio tekst o svemu drugom.
Nota bene, kad smo već tu. Pošto me često dave koječime, kao ateistu koji odbija savremenu principijelnu ateističku agresivnost (opravdanu sistematskom vekovnom religioznom agresivnošću; odbijam je pošto je agresija uvek i svuda u krajnjoj liniji samo agresija), u razgovorima sam često slušao argument da je Ajnštajn bio religiozan. Čak, duboko religiozan (šta god to značilo). Nije mi jasno čemu bi taj argument služio, pa sam preko njega uvek ćutke prelazio.
Pošto sam preveo i više puta pročitao preko dve stotine A4 strana Ajnštajnovih tekstova, mogu mirne duše da kažem kako je povezivanje Alberta Ajnštajna sa bilo kakvim religioznim osećanjima jedna od najgnusnijih laži koje se mogu izreći. Naravno, ne morate verovati mom utisku o Ajnštajnovim radovima kao najateističkijoj literaturi koju možete naći, u odnosu na koga su Dokins i družina obični derani koji se igraju u pesku. Evo Ajnštajnovih reči (datih u tekstu Autobiografske beleške) na ovu temu:
Kao prvi izlaz iz ovoga našla se religija koja je usađena u svako dete tradicionalnom obrazovnom mašinerijom. Tako sam – uprkos činjenici da sam bio dete potpuno nereligioznih (jevrejskih) roditelja – dospeo u duboku religioznost, koja je ipak naprasno prekinuta u mojoj dvanaestoj godini. Čitanjem popularnih naučnih knjiga ubrzo sam došao do uverenja da mnogo toga u pričama iz Biblije nije moglo biti istinito. Posledica je bilo pozitivističko i fanatično slobodno mišljenje, zajedno sa utiskom da se omladina namerno lažima obmanjuje od strane države; bio je to porazan utisak. Iz ovakvog iskustva je izrasla sumnja u bilo koju vrstu autoriteta, skeptični stav prema uverenjima koja su bila prisutna u bilo kom posebnom socijalnom okruženju – stav koji me nikada nije napustio, premda je kasnije, usled boljeg uvida u posledične veze, izgubio ponešto od svoje prvobitne zajedljivosti.
Dakle, molim sve kojih se ovo tiče da prestanu da govore kako je Ajnštajn bio religiozan.
A sada, konačno, o prevođenju.
Jezik fizike je, naravno, različit od jezika poezije. I dok se mirna srca možemo pohvaliti dobrom poezijom, i odličnim poetskim jezikom (od Brane Petrovića preko Vaska Pope do Raše Livade), što se fizike tiče situacija je katastrofalna. Pridevi u jeziku fizike bolno nedostaju. Naš jezik, paradoksalno, ima sredstva da nadoknadi njihov nedostatak, konstruisanjem putem reči „koji“. Treba da kažemo da se tačka kreće ravnomerno pravolinijski? Nema problema, reći ćemo „tačka koja se kreće ravnomerno pravolinijski“. Vidimo da smo dodali dve reči koje ništa ne znače. Ovo je možda korisno džepu prevodilaca, jer se prevodi plaćaju po reči, ali je po jezik fizike loše. Situacija potpuno postaje katastrofalna kada je sama materija koja se prevodi teška, jer tada po pravilu rečenice postaju dugačke, nagomilavanje podupirućih elemenata u rečenici se širi kao balon od sapunice, a cela konstrukcija na kraju ostaje nečitka i zamagljuje misao.
Stoga je najoštriji zahvat učinjen tokom prevoda uvođenje složenica kao prideva koji opisuju određene fizičke (a i svakodnevne) pojmove. „Frei beweglichen“ („freely-moving“) je, recimo, prevedeno sa „slobodno-krećuće“. Na ovaj način su rečenice fokusirane na direktno opisivanje pojmova i očišćene od znatne količine „đubreta“ koje opterećuje oči tokom čitanja. Ni u kom smislu nisam u potpunosti zadovoljan svim rešenjima koja sam u prevodu dao, iako sam, sa druge strane, siguran da sam time dramatično popravio čitljivost 
teksta. Neurolozi će možda znati bolje da objasne zašto je čitljivije reći „u-odnosu-na-vagon-hodajući čovek“ nego „čovek koji hoda u odnosu na vagon“, a meni se čini da pridev pre imenice zapravo čitaocu prvo opisuje situaciju, pa zatim u nju smešta glavnog junaka (što je valjda i glavni razlog uspeha filma kao pojave). U svako slučaju, ovo je procedura za koju sam čvrsto ubeđen da jednom mora početi, da bi se u budućnosti završila formiranjem potpuno prihvatljivih izraza, a koje jedino praksa može da pruži. Iz jednakih razloga (umanjivanja korišćenja rečce „da“) je, možda češće nego obično, korišćen infinitivni („hrvatski“) oblik glagola.
Ovoj klasi prevodilačkih smutnji pripada izraz „prostorliki“ („space-like“), koji je pomalo nategnut, ali ipak dovoljno služi zgušnjavanju teksta. Reč kao reč zvuči kao nekakav kaubojski nadimak, ali ona i ne treba da se koristi u svakodnevnom govoru: koliko smo puta zapravo imali potrebu da jednom rečju opišemo „prostor“, „vreme“ i „događaj“? Dovoljno retko (odnosno nikad), pa za ta tri pojma nemamo zajednički pridev. Ali, Ajnštajn upravo tako piše, i jezik fizike je tu da pruži odgovor, koji, pošto ga nema, valja izmisliti.
Pre i za vreme drugog svetskog rata, iz nacističke Nemačke je u SAD prebegao veliki broj naučnika. Bekstvo najmudrijih glava (možda jedino moguće a možda i iskusno – lokacija SAD govori da bi do rata na njenoj teritoriji moglo da dođe samo sa Kanadom, a to se kao što znamo dešava samo u crtanim filmovima), neizbežni poraz, podela i decenijska sramota Nemačke, sve to je dovelo do raspada germanizacije rečnika nauke (inače bezuslovno neupitnog pre drugog svetskog rata) i njenog ubrzanog anglikanizovanja.
Nebrižljivim prevođenjima, brzim i kusim rešenjima, naš jezik fizike je strahovito opterećen engleskim pojmovima. Ja sam, naravno, znao sve te pojmove, ali sam sada na njih gledao kao na reči koje bi mogle da se bez problema prevedu. Moji razlozi, naravno, nikako nisu nacionalistički (što makar i ovlašni posetioci Pasijansa znaju), već… štajaznam, recimo formalno patriotski: iako zapravo dve pare ne dajem za nacije i države, tu gde živim želim da radim svom pameću koju imam.
Zbog svega ovoga, blago je (povremenim, nesistematskim korišćenjem) promovisana reč „istovrstan“ kao prevod izraza „analogni“ u značenju „odgovarajući“, „istog smisla“. Reč „realnost“ (i njene varijante „realan“ itd., izuzev u smislu „broj iz skupa realnih brojeva“) je sistematski prevedena kao „stvarnost“ („stvaran“ itd.), jer je ta reč odlična, a nekako zanemarena (posebno hvala Komšiji na podršci!). Reč „referentan“, kao u „referentno telo“, što je potpuno odomaćen izraz u našoj obrazovno-naučnoj praksi, ovde je praktično odbačena. Ajnštajn koristi izraz „Bezugskörper“, što je prevedeno sa „uporedno telo“, i reč „uporedno“ je dosledno korišćena. U našoj praksi odomaćeni termin „gravitaciona masa“ je zamenjen Ajnštajnovim terminom „teška masa“. Njen alter-ego, „inertna masa“ je preuzela oblik iz prakse (pre svega knjiga Đ. Mušickog). Posle dugih dilema, ostavljen je termin „inercijalni sistem“ koji, zbog različitog latinskog korena, ne bi trebalo da glasi inercioni sistem (uporediti: „indukcioni motor“). Tamo gde je tek usputno korišćen, izraz „ponderabilan“ je zamenjen rečju „merljiv“; no ne i na mestima gde Ajnštajn iscrpno opisuje stanje fizike u devetnaestom veku. Njegovi opisi istorijata fizike su nadahnuti i stoga je terminologija učinjena „zastarelom“, u skladu sa temom.
Gde su Ameri, moraju biti i Rusi: naša jezička praksa teži da pobegne od prisvojnih prideva „ruskolikih“ imena: Fukoovo klatno da, ali nikako Dostojevskijev roman. Za ovim nema nikakve potrebe, i nalazim da je do toga došlo iz kukavičluka. Zato najnormalnije koristim izraz „Minkovskijev svet“.
U obrazlaganju specijalne teorije relativnosti Ajnštajn koristi termin „Bahndamm“ tokom železničkih primera. Ovim izrazom Ajnštajn želi da označi železničke šine, tucanik pod njima, gornji i donji stroj pruge. Da ne bih zbunjivao čitaoca stručnim železničkim izrazima, ostavljen je prevod „nasip“, koji je neprecizan ali i dovoljno jasan (nesumnjivo zbog magične opčinjenosti Homo sapiensa železnicom). Zanimljivo, UIC rečnik, bezočno preuzet sa Internet foruma i pretvoren u opštekorisni železnički servis (radim na Železnici i ne smatram da sam zapravo išta ukrao) u svom ranijem, trećem izdanju, ovde se slaže sa mojim prevodom – na moje ogromno iznenađenje.
U petom dodatku svoje naučnopopularne knjige (stilski unekoliko ispod nivoa koji je Ajnštajn dosegao svim prethodnim radovima, što se iz prevoda jasno vidi), Ajnštajn uvodi u nemački jezik novu reč, imenicu, bukvalno napisano „das event“ (naravno, „događaj“). Reč je očigledno preuzeta iz engleskog (Ajnštajn je tada već dugo radio u SAD), napisana je malim slovom, što je svojevrsno svetogrđe u nemačkom jeziku. Ta reč je ostavljena u prevodu baš tako, „event“, čime želim da učinim otklon od reči „ivent“ koja se besomučno izrabljuje u našoj virtuelnoj stvarnosti, ali i da je ostavim u tekstu kao primer.
Nemački (i engleski) jezik daju prilično maglovitu razliku između prisvojnih prideva ličnog imena, i iz ličnog imena izvedenih sistema. „PYTHAGOREIScher Satz“ može biti prevedeno kao „Pitagorina teorema“, ali i „pitagorejska teorema“, što nije naivno kada je tema proširivanje našeg razumevanja prostora (ovo poslednje može , recimo, da ima smisla kada govorimo o četvorodimenzionalnom prostorvremenu). U prevodu, korišćena je sledeća (dimenzionalna) logika: pojmovi „euklidska geometrija“, „njutnovska mehanika“, „gausovske koordinate“ označavaju opšte pojmove koji nemaju konkretnu svrhu (mogu biti korišćeni u više dimenzija), dok je „Dekartov koordinatni sistem“ izraz koji je veoma konkretno vezan samo za trodimenzionalni euklidski prostor.
Izraz „Raum-Zeit“ je preveden kao „prostorvreme“, čime želim da prekinem sa gramatičkim i pravopisnim komplikovanjem: prostorvreme jeste prostorvreme, a ne prostor-vreme, što je krajnje vreme da naučimo na ovim prostorima, a čemu Ajnštajnovi tekstovi mogu odlično da posluže. Ajnštajn dodatno relaksira stvar, ističući potpunu jednakost i potrebu za pravednim slepilom spram ova dva (po njemu, bar u apsolutnom smislu nepostojeća) pojma, time što povremeno piše „Zeit-Raum“, što je dosledno prevedeno kao „vremeprostor“. Priznajem da mi se ovaj poslednji izraz strahovito sviđa. Ovim izostavljanjem crtice gazim princip doslednog prevođenja do nivoa reči, jer smatram da je važnije započeti, i na jezičkom nivou, proces prihvatanja zaključaka opšte teorije relativnosti, za koje Anjštajnovi popularni radovi pokazuju sjajne mogućnosti (pa čak i potrebu) ugradnje u obrazovni sistem.
A Babović kaže:
u kamenu se urezivati jezička pravila mogu, ali uzalud.