Tag: ne klepeći nanulama

Na krilima u Jugoslaviju

Da li je to Grčka? Ne. Da li je to francuska rivijera? Ne. Da li je to Turska? Austrija? Švajcarska? Rim? Ne, sve je to Jugoslavija.

Da li znate šta je zajedničko za ova tri pojma: Kodachrome, Pan American, Jugoslavija?

Tako je: ta tri pojma označavaju entitete kojih više nema. Legendarni film Kodachrome se ne proizvodi od 2010. godine. Pan Am je bankrotirao 1991, a ta godina beše i de facto poslednja u životu one zemlje velike 255.804 kvadratna kilometra na koju pomisli svako ko je rođen u njoj. E, pa da vidimo šta je to Pan American zabeležio o Jugoslaviji na 16-milimetarskom Kodachrome filmu davne 1964. godine.

A čemu je bilo namenjeno sve ovo?

Nastavite sa čitanjem… “Na krilima u Jugoslaviju”

Da malo provetrimo…

I am not frightened of dying. Any time will do…

Ne, pobogu, nema ovde nikog sa suicidalnim razmišljanjima (osim ponekad, kad Šef podvikne zahtevajući da se požuri sa nekim pisanjem, ali to je tek onako, figurativno). Ideja je u tome da od života možemo, smemo i umemo da zatražimo i malo više. To podrazumeva nameru da pohađamo i neka druga mesta, nimalo virtuelna, već sasvim konkretna. Poželeli smo da usput skinemo sa sebe teret obaveze, jer obaveza je teška čak i kad se odnosi na nešto što volimo da radimo.

Elem, pauza: počev od ovog časa, pa tamo negde do iza pravoslavnog Božića, Suština pasijansa ulazi u režim pauze, a Sedam samuraja Skoja će se pojavljivati ovde možda, bez osobitog plana, što bi rekli – tek ako imamo šta da kažemo.

Srećna vam Nova, sve najbolje, dobar dan, laku noć, kako ste, dobro došli, živeli, odmah se vraćam, sredina napred, ft1p, gledaj šta ćeš, ko poklopa popu bob, na vr’ brda vrba mrda, ćao, sajonara, doviđenja i hvala na pažnji.

Kako trenirati živce teoretičarima zavere

U svetu konzumerizma, najvažnije je da svaka luda nađe svoju robu. Ako vam nije jasno o čemu pričamo, otiđite u neki oveći tržni centar i uđite u neku prodavnicu robe široke potrošnje, pa razgledajte robu od tačke A do tačke B (daljinu procenite prema raspoloživom vremenu). Prebrojte, makar napamet i otprilike, koliko vam predmeta zaista treba, koliko biste tek voleli da imate, a koliko vam uopšte nije jasno čemu služe i ko to uopšte kupuje.

E, ta poslednje pomenuta roba ide u kategoriju “svaka roba nađe svoju ludu”. Što je, uzgred budi rečeno, notorni fakat. Lude su srećne, ne moraju mnogo da se trude, roba ih sama nađe.

Nastavite sa čitanjem… “Kako trenirati živce teoretičarima zavere”

U kulturno umetničkom… događanjima svetskim (i ostalim)

Uz sav napor da napravimo neki dostojan prolog ovom kazivanju, ostali smo nemoćni pred tom silom… reči.

Nastavite sa čitanjem… “U kulturno umetničkom… događanjima svetskim (i ostalim)”

Volite sada! Kreirajte! Inspirišite! Pffft!

Malo pažnje ćemo zatražiti od vas. Malo pažnje i malu zadršku u proceni o kakvoj ličnosti je ovde reč. Pružite ovom čoveku svoja tri minuta, a onda…

Nastavite sa čitanjem… “Volite sada! Kreirajte! Inspirišite! Pffft!”

Borbeni komplet za doba izbornog ćutanja

Od ćutanja do tišine, veliki je put.Ništa teže od ćutanja. Hoće, bre, drvo javorovo da iznikne iz vaših reči, a morate da ćutite. Nezgodno, brate. Pogotovo ako se niste unapred pripremili za takvu težinu na duši.

Suština pasijansa misli na vas i predlaže vam sledeće sadržaje kao sredstvo protiv muke ćutanja. Probajte samo, i uložite mrvicu strpljenja. Jer isprva ćete osetiti nelagodu. Ali na kraju će se sve otvoriti pred vama i biće vam jasnije zašto je ćutanje samo početni oblik tišine.

Uzgred: ta razlika – da je ćutanje nametnuto, dok tišina prirodno pripada nekom prostoru – služi samo kao formula za izbor prave reči. Značenja su negde drugde.

Ovog puta, ona nisu između redova, nego u redovima.

Elem: Radoje Domanović (1873-1908), šest dela prikladnih sledećim danima.

Nastavite sa čitanjem… “Borbeni komplet za doba izbornog ćutanja”

Povratak iz budućnosti (verzija za veverice)

Očekujući da Billy Bibbitt završi ono što je započeo sa Rose u odvojenoj sobi, McMurphy se lenjo okreće ka Poglavici i kaže:
– Chief… You and I… When we get to Canada…

I to mi ostade uzrečica posle svih ovih godina, još od prvog gledanja filma: when we get to Canada. Zvuči mnogo bolje od “kad na vrbi rodi grožđe”. Elem…

Evo malo lješnjaka za vjeverice. Broj onih koji su naseli se iskazuje velikim, velikim brojkama. Istina, lebdeće sokoćalo zaista postoji, ali to je iz neke druge priče.

Kako je lepo biti veseo (AKA uhvati dan)

Kod nekih od nas, Dan mrmota. I traje li, traje. Pa se onda neki od nas naslađuju idejama o tome kako će biti kad bude°. A zapravo je vrlo lako: metod carpe diem počinje u glavi, tamo se i završava.

Snimak koji sledi je već korišćen na Suštini pasijansa, ali ne mari. Nema veze ni drhtava slika ni tandrkav zvuk, nema veze ništa. Pogledajte kako je radost zarazna stvar i mislite o tome, ako vam je opšte preostalo snage da mislite.

Nastavite sa čitanjem… “Kako je lepo biti veseo (AKA uhvati dan)”