Ima raznih prava koje se daju na raspolaganje ljudima deklarativno, faktičkim pravima ili principom zdravog razuma. Ne znam na koji vid ličnog prava da se pozovem da bih mogao da upražnjavam ignorisanje.
Pun mi ih je burag. Zahtevaju od mene neko dugo i skoncentrisano vreme, jedinu dragocenost koju mi još nisu oduzeli, da bi mi objasnili kako oni zapravo nisu isti; ne primećuju da jedino prihvatljivo objašnjenje može da se kaže u dve rečenice. Nazivaju me apolitičnim samo zato što ne želim sa svakim mamlazom da raspravljam o svojim stavovima; ne shvataju da me ti njihovi modeli angažovanja ne zanimaju.
Veoma su pažljivi da mi ne ponude mesto među sobom, mada su pokušavali ranije, i to je manje-više jedino na čemu sam im zahvalan. Nalaze za shodno da me provociraju i pritom misle da se ja zakopčavam na leđima. Ne primećuju da im se demagogija potrošila i da na mene ne utiču izlizane (mada prepakovane) fraze kojima pokušavaju da iz mene izvuku parolu koja će odati o čemu ja to zapravo mislim.
Dragi moji majmunoliki stvorovi iz sveta politike: ni moji najbliži, oni kojima bih dao sve, ne znaju uvek o čemu ja to razmišljam. Jedina razlika, mala, malecka, ovolišna, jeste u tome što oni to poštuju, a vi me se plašite. Da, plašite me se, jer da je drugačije, ne biste nasrtali na mene. A ja se vas ne plašim, pa vam zato neću reći ono što želite da znate. Ne smišljajte ponude: ne bih vam se priklonio ni kada biste sva svoja dvodecenijska prazna obećanja sakupili na gomilu i pretvorili u realnu ponudu.
Znam da je iluzorno da očekujem i tračak vaše pažnje, ali svejedno, ja vašu pažnju ni ne tražim. Tražim samo da mi dozvolite da vas ignorišem isto onako kako vi ignorišete mene. Tražim da uklonite svoja pizdolika lica i da ostavite na miru one sa kojima volim da kontaktiram. Jer, znate, čovek je slaba živuljka, povodljiva, željnija bombona i pičke nego zrna pameti, poklekne pred ponudom voajerske prakse, lako mu se proda ideologija hleba i igara. I onda se, kao, trgne, pa misli da iskazivanje suprotnog mišljenja predstavlja herojski čin. Ljudi su siroti, umorni i nepažljivi (i još uvek željniji bombona i pičke nego pameti); ne razumeju da tako rade upravo ono što i treba, reaguju tačno onako kako ste predvideli dok ste pripremali ove svoje sardonične predstave, i tako ostaju tegleća marva vaše posrane ideologije.
Zabole me patka šta želite da postignete i kakve sve mehanizme nalazite da manipulišete javnošću: neka vas, niste ni prvi ni poslednji. Nego, problem je u tome što većina oko mene neće da mi da mira: nehotice mi ne dozvoljavaju da vas ignorišem i da vas oteram u pičku materinu kad god ugledam vaše njuške bilo gde i bilo kad. A prijatelje i drugove ne mogu da počastim nijednom krilaticom iz srpskog mitološkog rečnika koji, inače, obilato koristim u svojoj nemoći kada mi uletite u kadar. Pošto ne mogu da se pouzdam u svoje prijatelje i drugove zbog njihove i svoje slabosti, a vama ne verujem ni koliko crno ispod nokta, izgleda da ću morati da preduzmem nešto zbog toga što je ugroženo moje pravo da ignorišem vas, vaše odvratne njuške i vaše smrdljive reči.
Muka je u tome što još uvek ne znam šta da radim, pa zato ovako bespomoćno lajem, poput kakvog čupavog terijera koji je stao protiv čopora hijena.
Nema katarze, neće je ni biti. Ali, nikome nije gorelo do zore.
Sećam se vremena kad je jedan moj poznanik, kasnije čak i nekakav funkcioner u Beogradu, izjavio nešto u stilu “politikom sam počeo da se bavim da bih sprečio politiku da se bavi mnome”. Sreća, pa se mnome još ne bave i zato ne moram da se bavim politikom. A i kako bih ja sa njima: meni se najviše na svetu gade kukavice, lažovi i lopovi. A i kako bi oni sa mnom: meni što na umu, to na drumu, ne bi me niko podneo duže od tri minuta.
Hoću li uspeti da se setim ičega? Ne znam. Drugi jebu, a ti se, Muzafere, kupaj.