Fotka se desila u poslednji čas. Baš gledam, ekspozicija je uhvaćena u 23:58…
Dese se i takvi dani. Pretpostavljam da će se baš jednog ovakvog dana desiti i da preskočim fotku dana. Biće to dan kad ću uslikati dlan naslonjen na objektiv, pa ću pričati kako sam uslikao crnce u tunelu. Palo mi je na pamet da završim jedan od ranije započetih eksperimenata, ali ovo nije takvo veče… Ne bi uspelo.
Oprao sam dve jabuke, Jasni i sebi, i tada mi je palo na pamet da se jedna tema nalazi već zapisana na spisku za projekat “jedna na dan”: zvezda iz srca jabuke…
I na kraju, ispalo je zanimljivije nego što sam očekivao, baš zato što se ta “rđa” pojavila posle manje od jednog minuta nakon što sam presekao jabuku popreko. Pažljivo sam se potrudio da boje budu tačno prenete, uključujući te blesave zelene tačkice koje jabuke sorte Granny Smith imaju na pola puta između središta i kore.
Ovo je kraj jabukama: magična bezobrazna cena je dostignuta, a posle talasa jagodičastog voća stižu i prve kajsije. Trešanja na svu volju, uskoro i ostalo, pa ćemo imati čime da se zabavljamo dok ne dođu sledeće jabuke.
A do sledećih svežih jabuka, živeću u zemlji u kojoj banane koštaju 79 dinara ili manje, a jabuke 129 dinara ili više…
A umesto “mišn akomplišd”, zapisaću i to da se fotka dana može desiti sama, budem li je prepoznao ranije u toku dana. Nigde ne piše da ne smem da probam dve-tri posebne sesije, pa da biram iz svih njih…
Nevezano za fotku dana… Vezano za jabuke…
Negde pre godinu dana bio kod porodičnog prijatelja koji ima kuću i okućnicu u šumi gde Zvezdara postaje Mirijevo (ili obratno), prčkali nešto po dvorištu i radionici, a više onako… kulirali. Posle nekog vremena prolazi pored kapije neki od komšija mu, ide s pijace na kojoj prodavao svašta-nešta. Nudi nam po nekoj povoljnoj ceni i hvali “kô Ciganin konja” i tako reče za jabuke “Nisu mnogo prskane”. Kažem ja (sarkastično, a kako drugačije?) “Nisu mnogo. Desetak puta.” A on nastavlja ozbiljno “Dvanaest ili trinaest.” Zaledim kez i gledam ga da l’ se zeza il’ se samo šali… “Inače se prskaju dvadesetak puta”.
Hmmm… Da l’ se zeza il’ se samo šali?
Koliko cene pesticida (i ostalih prskalica) učestvuje u tih 129 dinara?
Ne znam tačno. Možda desetak dinara po kilogramu, ako i toliko. Sigurno ne više, a verovatno manje.
Broj prskanja jabuka zavisi od načina zaštite: što više, to bolje, jer to je koncept benigne zaštite. Nemoj da se plašiš dvanaest puta prskanih jabuka — plaši se dvaput prskanih jabuka. Tačnije, ne jabuka, nego onog što je u njima, a što je učinilo da ta dva puta budu dovoljna.
I — da ne zaboravim: ja kao da ne znam, pravim se blesav, ne mogu da odolim jabukama kad ih vidim. Sve je otišlo u tri popodne: jedem jabuke u maju, svežu salatu za Božić, jagode u februaru i novembru… Kinezi nam prodaju beli luk: zemljo, otvori se.
Gledam kod Zaharija, jedan tamo priča kako ima rod paradajza devet meseci u godini, zagreva plastenik od dva jutra, ima energanu od tri megavata… I veli da čim pređe 40 kila po kvadratnom metru, postaje rentabilan… Strašno. Paradajz sam prestao da jedem; rekao sam da ću ga opet jesti kad mu sa pet metara prepoznam miris dok se seče. I onda uradim još gore: jedem
plastičnesveže paprike.Ma, ne plašim se ja, nego se bojim. 😉
Nemam straha od toga. Mis’im, glupo bi bilo da bežim od prskanih jabuka, a jedem nešto drugo što je možda i gore…
Samo, nekako sam mirniji kad ne znam. 😉