Celog dana slikam tamo-amo i svašta je moglo da se uzme kao fotka dana. Ali, prava se desila tek kad sam kasno pogledao kroz prozor…
Valja se setiti da će i letnji solsticij kroz koji dan: dani su dugi, a sumrak se pruža sporo i često ima čudne kombinacije boja. To je vredno foto-lova.
Kad smo kod čudnih kombinacija boja, baš to se desilo večeras. Doduše, to je kombinacija prirodnog i veštačkog svetla, u kombinaciji koju ne bih obukao. 
Na ulici se nalazi svetiljka sa onom groznom žutom sijalicom, a na severnom nebu se prelivala neka neobično oštra plava boja. To sam morao da uhvatim – i uspeo sam.
Istina, malčice sam dopingovao dinamiku, namerno zatamnivši siluetu zgrade bolnice. Napatio sam se dok sam isklonirao jednu žicu, jer baš tu blizu se zatekla jedna od one dve plave trake na nebu (ona uz desni gornji ugao zgrade), a to sam po svak ucenu hteo da sačuvam. Boje su malčice iskočile kad sam pojačao kontrast, ali su tačno te koje sam i uhvatio. Kroz oba svetla prozora na najvišem spratu prodirala je neka grozna limun-žuta boja i to sam stišao, jer je privlačilo pažnju.
Sačekao sam da vidim koliko dugo će se ta plava boja zadržati. Izgubila se u pravcu nekog sivila kroz manje od pet minuta.
Scena je incident, pa tako nemam osobit komentar, ali ‘ajde: mišn akomplišd – zamalo. Dodatna beleška: sledeći put ću to morati da upotrebim puni tronožac i da odložim okidanje da ne bih ugrozio sporu ekspoziciju. Nije mrdanje uzrok tome što je vrh zgrade van fokusa, nego je to jedna od poznatih mana svih non-DSLR modela Canona pre pet godina (pa i kasnije): kad nema dovoljno svetla, fokus neće moći da se izvede kako treba. Nadao sam se da se to neće desiti (problem mi je odavno poznat), ali nisam uspeo ništa bolje, čak ni sa ručnim fokusiranjem u tačku beskonačnosti. Rešenje je poznato i košta toliko da ne smem da kažem, jer će me Jasna staviti u top ako sazna. 