Ovo je jedna od tema koje mi ne daju mira.
Jedan drugar, profesionalni fotograf, pričao mi je kako se fotografisanje za katalog jedne prehrambene kuće pretvorilo u košmar: sam kaže da mu nikad ništa nije bilo teže da fotografiše sa dobrim rezultatom. Iskušenje je bilo veliko i tehnički i umetnički – valjalo je pronaći idealno svetlo, boje i uglove tako da hrana “iskače” iz slike, a prostor za neki sopstveni izraz je apsolutno minimalan.
Tek nakon tih reči, a i sećajući se nekih sopstvenih pokušaja koji su listom bili ćorak, naučio sam da cenim “kuhinjske” fotke. Prepoznajem barem neka od iskušenja, a naučio sam da izbegnem neke od zamki. I svega toga sam se prisetio dok sam danas spremao večeru (u kući ja imam monopol na pripremu testenina), te sam se latio fotoaparata. Stavio sam ga na mali tronožac, koji sa izvučenim nogama taman dostiže visinu malo iznad šerpe u kojoj su se kuvale “cevčice”. Kad su dovoljno omekšale, krenuo sam u akciju. Od pet ekspozicija koje sam obradio, ovu sam izabrao za fotku dana:
Ovde je svetlo bilo dopingovano: upotrebio sam džepnu baterijsku lampu… A pošto ja nisam oktopod, 
u jednoj ruci sam držao viljušku, a drugom sam okinuo ekspoziciju od 1/10 s, nije bilo druge nego da držim lampu zubima… 