Petak je veče, hajde da malo zabiberimo…

Ja odoh ranije na spavanje, ustajem jako rano, a vama će blog sam da pusti ovo u 22:59. Znate već: pustite glasnije!

Jackson Browne je čovek koji je više uradio za druge nego za sebe (vidi dole). Čovek sa karijerom na kojoj treba da mu skinu kapu svi koji znaju bilo šta o muzici. Čovek koji nema nikakvih problema da posle četrdeset godina intenzivnog rada napravi nešto zanimljivo. Album Time the Conquerer (2008) je remek-delo, a politički angažovana pesma Where Were You je numera koju sam najviše slušao od svih za ovih nekoliko godina koliko last.fm prati moje kretanje… Slušajte ovo.

A šta je to Mr Browne uradio više za druge nego za sebe? Postavio sam samom sebi to pitanje pre izvesnog vremena, pa sam napravio spisak pred komisijom koja se sastojala od svih članova grupe Oldwave (ne tražite reference: grupa Oldwave – jedna reč! – tajnovitija je od grupe Bilderberg i zato nema referencu na Internetu). Niko nije osporio ništa, što bi verovatno značilo da nikog u grupi ne zanima šta je radio Jackson Browne. A opet, možda znači i to da nije bilo grešaka… Pa, evo:

• Našao je Nico nekoliko godina godina pre nove ere AKA pre nego što je nastala grupa Velvet Underground i radio sa njom u Greenwich Villageu. Ali, LA je njegova baza, bila i ostala.
• Osim što je koautor prvog hita Eaglesa Take It Easy, fakat je odgovoran za upakivanje njihovog zvuka i tako je to ostalo do prvog raspada, koliko god su to Henley, Frey i banda pokušavali da zataškaju. Na početku, svi ostali su bili svirci i/ili songmakeri, ali nisu bili baš načisto kako se radi „ono ostalo“. Kruži i legenda da je Browne ubedio bend da prime Joea Walsha (nakon što je prvo samog Walsha ubedio da pristane), ali tu referencu nisam uspeo da nađem da bih je potvrdio.
• Iskopao je neke „mlade i neukusne“ devojčice i raznim delovanjima napravio zvezde od njih pre nego što bi ih pojeo mrak posle jedne ploče. Bonnie Raitt, Linda Ronstadt i ne mora dalje. Ako se ne varam, sa Carly Simon se spetljao kasnije, ali sad mi je mrsko da tražim; opet neću naći, verovatno.
• Ah, slatka Lindica. Kad je izlobirao za nju album Hasten Down the Wind, a zatim se naslovna numera smenjivala sa pola albuma po vrhovima raznih top-lista, uspeo je da locira Warrena Zevona negde u Evropi i da mu kaže „Alo, majmune! Sluša te cela Amerika! Vraćaj se kući, budalo!“, čime ga je vratio u studio i u kolosek autorskog rada. Da li je to zapravo bio master plan? Dalje se zviždi. Mnogo toga, to jest. Vidi: Warren Zevon.
• Nije bio lenj kao autor, pa su bar dva albuma preživela vreme kao kameni-obeleživači srednje struje američke muzike sedamdesetih: Late for the Sky, Running on Empty. Ovaj drugi album je valjda prvi primer u popularnoj muzici da se novi materijali plasiraju kao živi album. Niko se pre njega nije usudio da učini tako nešto. Posle njega – i kurta i murta.
• I pre i posle toga su se grebali o njegov autorski rad. Čak i The Byrds.
• Njegova kolaboracija sa Davidom Lindleyem, čovekom koji je u stanju da majstorski svira na bilo čemu što ima žice (verovatno uključujući mrežu za komarce i onu spravicu za sečenje kuvanih jaja), proizvela je više kvaliteta i kvantiteta nego što može da se brzo sagleda, jer se dešavala kojekuda na njihovim i tuđepotpisanim radovima.
• Uz Gazdu, direktno je odgovoran za povratak Roya Orbisona na velika vrata krajem osamdesetih.
• Pevao je na toliko albuma raznih prvoligaša da je to pomalo degutantno, ali je makar pouzdan znak da ga poštuju. I da me sad ubijete namrtvo, ne mogu da se setim gde sam ga ono čuo… Ah, da: Austin Sessions, Kris Kristofferson, prateći vokal na Me and Bobby McGee.
• Maznuo je Daryl Hannah. Istina, razbilo mu se o glavu, ali to je cena karanja tako dobre ribe.
• Za sve to vreme, uključujući i neke lične tragedije i činjenicu da ga delioci nagrada nešto ne zarezuju, ostao je normalan, aktivan i produktivan.

Malo li je? Izvesno sam zaboravio štogod, ali imaće ko da me dopuni ako nađe za shodno.