Moram da obeležim godišnjicu odlaska velikog muzičara. Ako počnem da serem kvake kao Teofil°, upozorite me odmah.
Danas je dvadeset godina kako je otišao najbolji kafanski pevač koga je Srbija imala u drugoj polovini XX veka. No, ne zaboravimo: Toma Zdravković je bio i pesnik i kompozitor svoje muzike. Bio je kompletan autor u žanru koji prozapadni komentatori toliko zdušno pokušavaju da pronađu u katalozima da je to prosto tužno i patetično. Svaki kreten će vrlo lako utvrditi da je Toma muzičar iz faha novokomponovane narodne muzike. A pošto je sopstveno mišljenje u Srbiji ravno deliktu, najbolje će biti ako tihom aklamacijom dozvolimo autorima glupih kvalifikacija da one prežive kao istina.
E, dragi moji. Nije ovo Amerika. Brkanje referentnog okvira u kome je muzika nastala sa muzičkim izrazom u koji je ta muzika ukalupljenja ne stoji dobro mimo tog kontinenta. Ne trudite se: trpanje postmoderne muzike u žanrove je Sizifov posao. A ako vam forma predstavlja ključ za suštinu, džaba se i trudim da vam skrenem pažnju.
Možete reći da je ta muzika novokomponovana narodna; možete je nazvati derivatom šansone; slobodno se setite šlagera koje je, uostalom baš Toma interpretirao u filmu “Balkan ekspres“. Ma, nazovite ih solo pesmama a la Šubert, nazovite ih operom, nazovite ih medveđim brundanjem, nazovite ih zvucima mačijeg koitusa, koga briga za to.
Tih romantičnih šezdesetih smo živeli u nadi da će sve biti bolje, da će biti blagostanja i da ne moramo ni o čemu više da brinemo. Oni koji nisu razumeli tu iluziju, otišli su u Austriju, Nemačku i Australiju, tamo polomili leđa da bi tu muku pretočili u prevelike ružne kuće, a zatim seli za kafanski sto u pokušaju da pogledom kroz dno čaše razumeju šta im se to desilo. Njima se pridružila armija rezigniranih ljudi koji su polomili kolena o život građanskog društva i o kredite socijalističke ekonomije, usput rasturajući porodice i gubeći svaki fokus daljeg života. Kubikaška brigada iz ugla je poslužila kao dekor: njima svakako nikad ništa nije bilo jasno, ali njih niko ništa nije ni pitao… Njihov maleni i čestito zarađeni dinar je uvek završavao u šanku jer za drugo nisu znali.
Muzika Tome Zdravkovića nije bila usamljena u tom duhu kafane tih godina, ali ti drugi sad nisu bitni. Bitno je samo to da je Toma imao formulu za pobuđivanje patosa iz duša tih napaćenih sredovečnih mučenika koji su potrošili svu municiju i više nemaju kud, nego pravo u kafanu.
Nećemo postići ništa ako budemo analizirali. Prepustićemo Teofilu da sere kvake, a mi ćemo drugačije da obeležimo ovaj dan…
Evo, danas je dvadeset godina kako je Toma otišao. Nema vajde da žalimo za tim odlaskom, nego hajde da popijemo jedno piće u znak sećanja na njega, da pustimo neku njegovu pesmu i da odmahnemo rukom u nadi da taj njegov weltschmertz neće preći na nas. Ili će preći… E, jebi ga…
Boem, nihilista, pesnik, bluzer… Toma Zdravković ostaje jedinstven dvadeset godina posle svog odlaska, čak i sad kad nema više pravih kafana.
Tačnije, nema više onih kafana u kojima je njegova umetnost dobijala potpuni oblik i konačni smisao… Slika: okrečeni, ali požuteli zidovi; smrad je mešavina mirisa zagorelog roštilja, luka, piva i prljavštine; leti, pride, miris znoja; crveni kombinatski stolnjaci na previše stolova, na svakom pride beli kratki stolnjak pod 45 stepeni i olupana pepeljara od embosiranog aluminijumskog lima; svaka druga stolica se klima; konobar u crvenom sakou i crnoj leptir-mašni uredno odnosi čaše od duplog vinjaka tek svaki drugi put, kako bi mogao posle da zaračuna i datum u račun; ventilator je u zidu, ali ne radi; zimi je pod vlažan svugde osim pored peći na naftu, između dva stola pored oznojanog prozora; četvorica umornih muzičara sviraju u niši pored šanka, a pevač je negde između stolova; onaj sto ispod šanka je njegov i tu niko drugi nikad neće sesti. Uostalom, za veći broj stolova se zna čiji su od večeri do jutra; zalutali se odmah prepoznaju.
Da, moram da se složim sa kreletom iz fusnote: Toma je bio genije.
—–
° Onaj isti kome se jednom pričinilo da i zemunske barabe deluju po političkom kanonu samo zato što je dobio po pičci u autobusu gradskog prevoza. Onaj isti koji je željan lingvističkih bravura u svojim nadobudnim tekstovima. Onaj isti koji svaka dva-tri meseca oseti napad ugroženosti samo zato što već dva dana niko nije citirao njegove reči na B92. Onaj isti koji misli da su se ljudi koji misle svojom glavom odricali Tomine muzike, jer eto, to nije füno. E moj Teofile… Mogli bismo pokušati testom “dve nacrtane guske”, ali nisi vredan ni toga.
$#$