Jedna iz foto-arhive: Steve Hackett na sceni

Teško mi je da se zbližavam sa fotografijama, ali ova je za mene zaista veoma posebna. Možda zbog one koju nisam uslikao.

Kada pohodim koncerte, ne nosim fotoaparat sa sobom. Poslednji put sam namerno nosio aparat na neki koncert, ako se ne varam, 2004. godine, kad sam pohodio Jethro Tull u centru Sava. Pola koncerta sam proveo batrgajući se da smestim fotoaparat negde gde mi neće smetati, a kad sam hteo da slikam, to je trajalo… Posle toga, rekoh sebi: nikad više. Na koncerte idem da ih gledam i slušam, da uživam. Nisam pokušavao da slikam čak ni zicere: recimo, kad smo jula 2010. gledali Jeffa Becka iz trećeg reda centra Sava… Neka nosi aparat ko mora, ja ne moram. Biće fotki na netu, biće video snimaka na netu, a ja ću prosto da uživam.

Jedini izuzetak od ovog pravila je Nišville. Dva dosadašnja pohoda na ovaj jazz festival u Nišu su prošla uz nošenje torbice sa opremom, jer sam bio u režimu letovanja, a ja na svakom letovanju moram da iskažem neku maniju; ovih godina, to je fotografija. Hot smile Ali, opet nisam nešto mnogo slikao; možda tek po par fotki kad se uluči prilika, bez namere da se previše mučim. Prosto, znam da moja sprava nije na visini zadatka, i pored jakog blica –jer blic ubija atmosferu. Za slikanje scene je potrebno imati ISO800 bez previše šuma iz aparata, čestit teleobjektiv koji može da pruži barem f/4 i optička stabilizacija, jer valja slikati iz ruke sa veće daljine. Sve to nemam, pa zato kad podignem fotoaparat na svirci, povodim se čudesnom logikom “šta ispadne, ispašće”.

E, tako to ispade na ovoj fotografiji.

Steve Hackett uoči nastupa na festivalu Nišville, 14. avgusta 2010.

Na slici je Steve Hackett, engleski gitarista koji se nalazi u vrhu liste mojih omiljenih muzičara u sferi prog rocka. U rukama drži unikatni primerak gitare Fernandez Les Paul Burny sa sustainerom, Floyd Rose pickup serijom i sa dva nezavisna električna kola.

Fotografiju sam odapeo 14. avgusta 2010. godine u Nišu, na festivalu Nišville; dok je na desnoj sceni svirao ko je već svirao (zaboravio sam i ne nalazim za shodno da se setim), već sam zauzeo busiju ispred leve scene na kojoj je sledio nastup…

Nastavite sa čitanjem… “Jedna iz foto-arhive: Steve Hackett na sceni”

Kako se osećam kad sam konj

Obradovali ste se, a? Ne, nije to što ste pomislili. Mada, zamalo ste bili u pravu.

Pre dan-dva, Tibi me je jednom replikom na fejZbuku podsetio na jednu prelepu pesmu. Pa rekoh, red bi bio da je se svi setimo.

– * –

Miroslav Antić
VLAJKO

Miroslav Antić - Garavi sokak (1978)

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj
i ja – šta ću: moram.

I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvaramo, majke mi.

I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.

I mogu ti reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš – prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.


(iz zbirke “Garavi sokak”)

Mačija drama

Aj’ se opkladimo nešto, onako ko bajagi. Garantujem da nećete ostati ravnodušni.

Priznajte.

Ide vikend, nismo davno: da malo zapržimo

Mogli bismo malo da produvamo uši. Ajd’ pa pripazite, ovo je za glasno slušanje:

 

Da, naravno: Steve Hackett, stari znanac. Pažljivi čitalac će se setiti da sam na samom početku života Suštine pasijansa zabiberio Firth of Fifth, numeru Genesis koja sadrži jedan od najlepših gitarskih sola u istoriji prograsivnog rocka,. E pa, deco, da vas podsetim da je ovaj dasa i autor i svirač tog sola…

Nastavite sa čitanjem… “Ide vikend, nismo davno: da malo zapržimo”