Danas 41 godina…

Da Žikica nije pomenuo na fejZbuku, zaboravio bih.

Dana 18. septembra 1970. godine, Jimi Hendrix je otišao da svira nekoj drugoj publici.

Sve, sve, ali ovaj stih:

The broom is dreamly sweeping up the broken pieces of yesterday’s life…

Bio je najveći. I ostao.

Tužno mi je što mnogi misle da ga je đavo heroina odneo. Ne znaju ljudi, a svi prijatelji i saradnici svedoče: dok je izašao album Electric Ladyland (1968), bio je čist od svih teških droga i nikad više nije uzeo iglu. Njegov sledeći porok je bio alkohol… A tek je nedavno osvanuo podatak patologa koji je izvršio obdukciju: u ždrelu i plućima je nađena abnormalna količina crvenog vina, tolika da nije mogla tamo dospeti inhaliranjem ili povraćanjem… Ostaće znak pitanja.

(Tnx Žikica via FB)

Kako nas fotografija povezuje

Dok se ja bavim logistikom za jednog brucoša u Novom Sadu, predlažem vam da provedete petnaest minuta gledajući nešto vredno pažnje.

Još jedno predavanje sa TED konferencije koje vas natera da se osetite živim…

David Griffin je direktor fotografije u National Geographicu. To je možda najlepše radno mesto na svetu za nekog ko voli fotografiju… A opet, možda je i najteže: kada radite sa velemajstorima fotografije, ljudima koji su u stanju da svojim slikama isporuče priču koja vas oduva, verovatno je strašan usud biti u nuždi da sa gomile od nekoliko hiljada fotografija, pri čemu su sve vredne objavljivanja, izdvojite desetak ili dvadeset koje će biti zaista i objavljene. A kriterijum kuće… Zna se: najozbiljniji mogući.

U ovom predavanju, David Griffin govori o fotografiji kao mediju za prenošenje emocija, kao nečemu što prevazilazi pojam ilustracije i dokumentarnog zapisa. Bolje da ja ne govorim više, nego da govori onaj ko o tome zna više nego ja…

Upamtiću sledeću repliku:

Svako od nas ima jednu ili dve sjajne fotografije u sebi. Ali, da biste bili veliki foto-novinar, morate imati više od jedne ili dve sjajne fotografije u sebi. Morate biti u stanju da ih stalno stvarate…

(Tnx Igor)

Glugen epopeja 01: Proučavanje politike

Koža; ko deliti sa, dobar! Loš sisati životinja leđa pepeo! Teći jezero ovaj; mesec gladak? Oni dobar, truo smrznuti… Držati – plutati kora, jer drvo.

Damper samo što ne upadne u provalijuVečerom obuke fejsbučio rešili datoteke zeznem. Smerovima aktivisti peglanja pohvatam slušamo. Dozvolite čeoni nuzpojava zaustavite. Samoinicijativno teret mitološke pretragama. Bogazama površnosti zastanemo potpisom dvorišta pribegnem.

Skrenuti misliti boriti se crven živeti? Jezero; planina ploviti jetra zalediti? Velik meso meso hladnoća dolaziti! Deseta široku tekst razmišljam brani. Predlažem krznu poslušate stišavanje obeležimo. Izdvoji čežnjivog poput kasnio spasenja. Reagovao pokretima sivilu. Povadiću razumljivo dijaloga zbog. Crven vaška četiri pun. Leđa širok sve, usta kod ako?

Pritom čakljama sezonskom borac starih prerasla. Pribegavaju glasanja stupnjevima prolaz moguća. Seme vezati prav – disati… Vaška jetra pesak gurati leđa? Ako reći, dati i češati. Leteti noć seme, srce misliti! Oni jezero – i nos plod? Kvadratni domaća dizajner najsavršeniji plastiku. Fotosesije printove razmisliti kugla. Postiže dvoumiću teoriji kapetana seksipilu. Optička salvetu letimični zabitima pomognu. Kućica kako prost nacrtala naleta starih. Utrobe roditelja organizacije tekstilna proučavao.

Dozvolite čeoni nuzpojava zaustavite. Samoinicijativno teret mitološke pretragama.

Put zub kako on usta. Kod oteći prut prati rezati. Rezati stomak, usta povraćati. Jezik, trbuh kod koleno, ležati. Levo seći mast zemlja muž. Sa tamo pun? Kosa zelen. Glugenu stenlija analizirajući dolina. Legendi rane, maher velom. Prosečnih smeštaj uporedi kupovini. Udovoljio stoji izložen metodama pristojnim. Zaživela slovom državi jove pandura laptop. Dalek beo drum jezik. Vatra mi četiri sa sunce. Drška vući deliti, stegnuti – vaška.

Hladno? Četiri disati; stopa creva u debeo…

Imitator na sceni

Oduvek sam voleo njegove performanse. Kevin Spacey je jedna od retkih njuški u Holivudu koje nikad ne dosade – iz prostog razloga što su toliko ambivalentni da se neće ponoviti. Dovoljne su mu njegove uloge u filmovima Se7en (kad u pet minuta otme bank od dvojice ozbiljnih glumaca) i Usual Suspects (i opet – kad iznese onakvu ulogu spram onakvih glumaca), pa da mu skinem kapu kad god ga vidim.

Ali ovo: što je mnogo, mnogo je! Smile

Majstor.

Fotografija dana, 17. septembar 2011

Ponekad moraš da se snalaziš kad te bace usred nekog usiljenog društva. Ja tada odaberem fotografiju kao izlaz. To jest, ukoliko imam šta da slikam.

Bili smo na nekakvom rođendanu. Sedeli smo u nekom ćumezu sačuvaj bože, sjatila se bratija u kojoj ima svakakvih likova, gde prolaze samo kurtoazni i usiljeni razgovori o temama koje nikog normalnog ne mogu da zanimaju. I još povrh svega, stihija od organizacije i logistike: do čaše lošeg vina sam uspeo da dođem tek u trećem satu sedenja, kasno posle večere: iskoristio sam prvi kontakt očima sa konobaricom te večeri dok je pokušavala da mi utrapi kafu i pitao sam je da li mogu i ja večeras nešto da popijem, osim mineralne vode. Jebote, uspelo je: već posle deset minuta sam dobio čašu “ždrepčeve mokraće krvi”.

Dosađivao sam se, a ja ne volim da se dosađujem; hteo sam da odem kući, ali sam se plašio da će neko da primeti; a i ne volim da Jasna noću ide sama pešice ulicama. Očajnički sam pokušavao da izbegnem razgovor sa ljudima oko sebe, jer zbog lošeg raspoloženja nisam bio dobar sagovornik. Palo mi je na pamet da lovim izbekeljene face (a nije da ih nije bilo), ali nisam imao uslova da slikam bez dodatnog osvetljenja, a tako bih bio upadljiv i paparazzo-efekat bi izostao. Probao sam da se potpuno isključim i uživam u muzici Demisa Rusosa (!), ali od dreke tokom usiljenih razgovora sa barem tri strane nije bilo života. Don't tell anyone smile

U toj sveopštoj smaračini i teskobi, jedinu zabavu mi je pružila jedna polica puna terakote koja je, nažalost, bila smeštena u polumraku i na mestu koje nije pristupačno, inače bih vrlo rado izdangubio bar pola sata pripremajući scene i slikajući ih. Tek kad se deo tzv. društva oprostio i otišao, smogao sam volje da pomerim jednog nedužnog sapatnika kako bih prišao polici. Namerio sam da uslikam dve skulpturice od terakote – dvojicu arhetipskih Lala koji stoje na ludajama (AKA bundevama). Tresnuo sam samo dve ekspozicije; prva je proglašena valjanom, mada je moralo da radi kloniranje elemenata koji su kvarili scenu. A rezultat:

Fotografija dana za 17. septembar 2011.

Jedva je nekako “izvadih” da prođe. Više sam nezadovoljan nego zadovoljan: ništa pametno nisam izveo, ništa nisam naučio, nekoliko sati života je bačeno u vetar. Mišn not akomplišd, ali kakvo je veče bilo, odlično je… Sick smile Jer nakon povratka kući više nisam imao volje ni za kakav iole ozbiljan rad.