Ponekad moraš da se snalaziš kad te bace usred nekog usiljenog društva. Ja tada odaberem fotografiju kao izlaz. To jest, ukoliko imam šta da slikam.
Bili smo na nekakvom rođendanu. Sedeli smo u nekom ćumezu sačuvaj bože, sjatila se bratija u kojoj ima svakakvih likova, gde prolaze samo kurtoazni i usiljeni razgovori o temama koje nikog normalnog ne mogu da zanimaju. I još povrh svega, stihija od organizacije i logistike: do čaše lošeg vina sam uspeo da dođem tek u trećem satu sedenja, kasno posle večere: iskoristio sam prvi kontakt očima sa konobaricom te večeri dok je pokušavala da mi utrapi kafu i pitao sam je da li mogu i ja večeras nešto da popijem, osim mineralne vode. Jebote, uspelo je: već posle deset minuta sam dobio čašu “ždrepčeve mokraće krvi”.
Dosađivao sam se, a ja ne volim da se dosađujem; hteo sam da odem kući, ali sam se plašio da će neko da primeti; a i ne volim da Jasna noću ide sama pešice ulicama. Očajnički sam pokušavao da izbegnem razgovor sa ljudima oko sebe, jer zbog lošeg raspoloženja nisam bio dobar sagovornik. Palo mi je na pamet da lovim izbekeljene face (a nije da ih nije bilo), ali nisam imao uslova da slikam bez dodatnog osvetljenja, a tako bih bio upadljiv i paparazzo-efekat bi izostao. Probao sam da se potpuno isključim i uživam u muzici Demisa Rusosa (!), ali od dreke tokom usiljenih razgovora sa barem tri strane nije bilo života. 
U toj sveopštoj smaračini i teskobi, jedinu zabavu mi je pružila jedna polica puna terakote koja je, nažalost, bila smeštena u polumraku i na mestu koje nije pristupačno, inače bih vrlo rado izdangubio bar pola sata pripremajući scene i slikajući ih. Tek kad se deo tzv. društva oprostio i otišao, smogao sam volje da pomerim jednog nedužnog sapatnika kako bih prišao polici. Namerio sam da uslikam dve skulpturice od terakote – dvojicu arhetipskih Lala koji stoje na ludajama (AKA bundevama). Tresnuo sam samo dve ekspozicije; prva je proglašena valjanom, mada je moralo da radi kloniranje elemenata koji su kvarili scenu. A rezultat:
Jedva je nekako “izvadih” da prođe. Više sam nezadovoljan nego zadovoljan: ništa pametno nisam izveo, ništa nisam naučio, nekoliko sati života je bačeno u vetar. Mišn not akomplišd, ali kakvo je veče bilo, odlično je… 
Jer nakon povratka kući više nisam imao volje ni za kakav iole ozbiljan rad.
Večerom obuke fejsbučio rešili datoteke zeznem. Smerovima aktivisti peglanja pohvatam slušamo. Dozvolite čeoni nuzpojava zaustavite. Samoinicijativno teret mitološke pretragama. Bogazama površnosti zastanemo potpisom dvorišta pribegnem.
