Fotografija dana, 16. septembar 2011

E, lako je tako: izaći u baštu, pa slikati eksplodirane boje… Danas sam imao previše kandidata za fotku dana. Izabrao sam onu koja najviše odgovara istini.

Verovatno bi trebalo da podsećam samog sebe kako je sada najbolje doba godine da se izađe. Oko ravnodnevnice, svetlo je dobro manje-više celog dana. Zelena boja polako popušta i sledećih četrdesetak dana nastaje raj za slikanje biljaka, što u bašti što van grada.

Kad sam se najzad ratosiljao obaveza, zgrabio sam fotoaparat i otišao u baštu. Svetlo još uvek nije bilo naj-naj, ali ja sam bio nestrpljiv; bilo mi je dovoljno to što nemam više oštre senke i što lako mogu da pravim kadrove. Trudio sam se da načinim fotke koje su maksimalno valjano izvedene, toliko da obrada ostane minimalna. Dok dlanom o dlan, napravio sam preko četrdeset fotki – jedva sam se obuzdao da ne šamaram dalje. Zapravo, nisam toliko mlatarao fotoaparatom okolo koliko sam eksperimentisao sa kadrovima; i nekima od njih sam baš zadovoljan.

Onda je nastala muka: koju izabrati. Ako sam dao sebi u zadatak da bude uhvaćena neka istaknuta boja i da kadar bude što tačniji već u času ekspozicije, bilo je bar desetak fotki kojima mogu da prišijem “mišn akomplišd” – to nije bilo sporno. Nego, da malo okrenem u smeru sirovog naturalizma, rekoh i odabrah sledeću fotku.

Fotografija dana za 16. septembar 2011.

Postoje barem dva razloga zašto sam izdvojio ovu fotku. Prvo, na njoj je element istaknute boje najizraženiji – ono malo zelene ne smeta iskakanju crvene boje, pa nisam morao da intervenišem nigde osim da proverim da li je balans bele boje ispravan. Drugi razlog je čisti inat: povremeno postavim poneku fotku u svoj profil na portalu photosig.com i doživljavam perverzno uživanje čitajući idiotske kritike onih koji nemaju pametnija posla. Za ovu fotku će reći da je trebalo da pomerim grančicu (zašto?), te da sklonim dva ugažena paradajza (zašto?), ona dva koja na slici dodiruju paradajz u prvom planu. Glupi Ameri: neću se smiriti dok ne doživim da mi neko od njih kaže kako je trebalo da operem i izglancam ovaj paradajz pre slikanja… Sarcastic smile

Kada na red dođu estetika, minimalizam i potreba da scena bude na prodaju putem nekih stock sajtova, znaću kako treba. Ko ga zna, možda dogodine u ovo vreme budem angažovao kompletni improvizovani studio za fotografisanje svega što donesem sa pijace. Hot smile

A sad bi valjalo razmisliti gde ima neke zanimljive šume. U nedelju ćemo biti u Novom Sadu, ali za skok do Iriškog venca stvarno nemamo vremena…

Internet portali: resavska škola

Baš gledam okolo, pa ne mogu da se otmem utisku: izgleda da je kritičkom prenošenju vesti odzvonilo: svi kao da samo prepisuju. I to na devet lakata.

Moj glavni izvor informacija je, gle čuda, Internet. Protrčim neke veb portale, poslušam preporuke ljudi u čiji sud verujem, do mene svakako prodru viralne informacije za koje me zabole patka… I kako god okreneš, opet saznam više nego što bih hteo.

Površnost kao apsolutni princip. Štaviše: to je mera uspeha.To da portali neguju površnost, poznato je odavno. To je namerna praksa: površni čitalac se kloni dugih tekstova, jer za njih su potrebni i vreme i pažnja. A ako posetilac bude trošio previše vremena, neće moći da se bavi drugim glupostima poput fejZbučenja i gledanja televizije; ako bude morao da uloži pažnju, zaboleće ga glava od napora. Oni koji vode info portale vrlo dobro znaju za to, pa plasiraju plitke i površne informacije, unapred znajući da će to izazvati dobar odziv.

Jedino ostaje problem generisanja površnih sadržaja. Pošto propagatori površnosti uglavnom i sami boluju od istog socijanog sindroma, to nema druge nego reciklirati informaciju. A kako: lepo prepišeš informaciju ko zna odakle, odrekneš se kritičkog osvrta jer je bitnije da je brzo i kratko nego sporo i raščlanjeno, u dnu vesti napišeš izvor (poželjno – bez linka) i svi srećni.

Najzanimljivije, pak, nastaje kad neki zamlata, poput mene danas, krene da traži izvore, sve u pokušaju da sazna i nešto više. E, to je već detektivska zavrzlama.

Nastavite sa čitanjem… “Internet portali: resavska škola”

Google nas podseća ko je to Albert Sent-Đerđi

Danas je 118 godina od rođenja naučnika koji nije pobrao slavu nekih svojih savremenika. Kako god, ovaj Nobelovac je danas dobio svoj Google doodle.

Dakle, ne znate ko je bio Albert Sent-Đerđi (Albert Szent Györgyi)? Nisam znao ni ja – ili sam čuo, pa zaboravio, ko bi ti sad znao da kaže. Nekako mi lakše da mislim kako nisam znao nikad – saznanje o zaboravljanju nekog podatka nikada nije prijatno.

Albert von Szent-Györgyi de Nagyrápolt (1893 – 1986)

Albert Sent-Đerđi je bio medicinar i hemičar, prvi naučnik koja je izolovao i objasnio mehanizam delovanja vitamina C. Za to je kasnije dobio Nobelovu nagradu za medicinu. Simbolično: a gde je to rođeni Mađar mogao da nađe vitamin C u enormnim količinama, nego u zelenoj paprici! Nerd smile

Nobelova nagrada za medicinu 1937.Naučnik, altruista i patriota, Sent-Đerđi je ipak bio prinuđen da ode iz komunističke Mađarske i naseli se u SAD, gde je uskoro postao naturalizovani državljanin.

Zanimljiv detalj u biografiji ovog naučnika: tokom pedesetih godina prošlog veka, usred istraživanja mehanizma ponašanja karcinoma, umro je Stephen Rath, industrijaalc mađarskog porekla, glavni mecena Sent-Đerđija. Istraživanje se raspalo i nije nastavljeno tokom dugog perioda. Da do tog obrta nije došlo, ko zna koliko bismo danas znali o raku kao bolesti…

GluGen epopeja, pilot epizoda: Bez naslova

Prolog

Perje dinosaura u ćilibaruZapočinjem projekat aftamackog kreiranja sadržaja pomoću frizirane RNDalice za Excel 2007/2010 (autor programskog dodatka je Miloš Babović). Kroz par dana ću vam ispričati kako sve to funkcioniše, pa da možete i sami da probate. U međuvremenu, slobodni ste da date svoje mišljenje o ovome: vaš komentar bi čak mogao da pomogne da ovo ne eskalira u ludilo.

Što se mene tiče, ja imam cilj koji je zapisan između redova u ovom tekstu. I to, da izvinete na pornografiji, funkcioniše bolje nego što sam očekivao.

Sledi tekst koji je generisala mašina od reči koje sam izvukao iz arhive Suštine pasijansa. A uskoro će da ih bude još.

Nastavite sa čitanjem… “GluGen epopeja, pilot epizoda: Bez naslova”

Najkraći voz

Aj’ se opkladimo nešto, onako ko bajagi. Garantujem da ćete ovaj klip pustiti ponovo.

Aj’ sad lepo priznajte koliko puta ste pogledali ovo.

Fotografija dana, 15. septembar 2011

Meračio sam ovo u glavi tokom poslednja dva dana. Na kraju se pokazalo da je daleko teže nego što sam mislio…

Podsetiću vas da većina fotki u projektu “jedna na dan” koje ste do sada videli u ovih još-malo-pa-šest-meseci ide u red onih koje su najpre osmišljene, pa zatim izvedene. Pritom se nisam nešto odveć trudio da pravim tzv. lepe fotografije, nego da napravim baš ono što sam zamislio; prva ideja je da kontrolišem odnos između ideje i tehnike, a druga da naučim da zadovoljim ideju u okviru znanja, mogućnosti i ograničenja. Taj princip je očuvan sa malim oscilacijama: valjda je razumljivo da ponekad nemam baš mnogo volje da isteram princip do kraja.

Ali, ponekad se desi da udarim u sopstvenu zamisao. Češće se desi da nisam predvideo nešto nego da sam unapred znao šta će biti glavno ograničenje, mada se taj odnos lagano menja u korist znanja poteklog iz iskustva. Tako je bilo baš večeras: imajući tačnu ideju šta želim da izvedem, na kraju se pokazalo da u improvizovanim uslovima kakve mogu da napravim nemam bogzna koliki manevarski prostor. Namera je bila sledeća: da slikam pravo u svetlo baterijske lampe, ali tako da ispred stavim neki objekat koji će se ocrtati u svetlu; budem li koristio merenje svetla u jednoj tački (najsvetlijoj), dobiću pravilnu siluetu objekta u prvom planu.

Bar sam mislio da će to tako ići. Lakše reći nego učiniti, pokazalo se. Malo po malo, tokom sesije sam okrenuo čunak na drugu stranu – slikanje protiv svetla, ali skrivenog iza objekta koji je vidljiv i samo u senci. Posle malo obrade, rezultat je ovaj:

Fotografija dana za 15. septembar 2011.

Ovog mesinganog zeca poznajete, nadam se: učestvovao je u sesiji za fotku dana 27. marta.

A sama sesija je ispala skoro-pa-spontana. Imao sam ideju šta želim, ali se pokazalo da to ne pali; svetlo lampe je prejako, ne mogu da ga popustim, a ne mogu ni da napravim pravu perspektivu udaljavajući se, jer imam problema sa izoštravanjem u mraku. To pogotovo važi kad je zum u akciji, a manuelne kontrole su sve manje precizne kako se udaljavam od objekta – ipak ovo nije DSLR sa ručnim fokusiranjem. I onda, malo o malo sam sakrivao svetlo sve više, a otkrivao celog zeca – dok nisam došao do ove scene, kojom sam napokon bio zadovoljan.

Obrade minimalne: malo sam stišao odbegle boje i dozu prejake žute na površini stola. I to je to. Mišn akomplišd, jer je pouka izvučena, pa i da nisam dobio ono što sam hteo; sada znam zašto je tako, a to je već škola.