Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Udarila kiša, ali suncokret je odavno pokošen; biće malo nevolje sa berbom kukuruza. I sad, ne znam baš kako je i zašto ispalo kako je ispalo, ali meni je došlo da malo prevrćem po muzičkoj arhivi… I po hodnicima vremena.
Sećate li se ovoga?
A ovoga?
Već duže vreme, Vladimir Putin koristi svaku moguću priliku da se predstavi svetu kao planetarni, svemogući alfa primerak ljudskog roda. Ovaj egzibicionizam je nešto čemu niko ne može da parira… Prosto i jednostavno: niko. A zašto? Zato što je prilično dobro utemeljen.
Ako ste živeli iza nekog kamena u dnu neke špilje, možda niste primetili kako funkcioniše ekipa za odnose sa javnošću Vladimira Putina (da ne kažem: public relations). Ne prođe pola meseca, a da ne vidimo nekakvu reportažu tipa “Putin vozi Ladu po Sibiru”, “Putin se vozika sa bajkerima oko Kremlja”, “Putin prebrojava bele medvede”, “Putin pije čaj sa aktivistkinjama kluba za izradu narodnih rukotvorina iz Novosibirska”, “Putin šiša travu na aerodromu, a zatim seda u MIG-29 i provoza se do Barencovog mora i nazad”… O sviranju klavira i pevanju pesme Fatsa Domina da i ne govorimo… 
Nema tome kraja. Čak je Volođa angažovao Janu Lapikovu, bivšu Mis Moskve, da ga stalno prati i fotografiše… I nije da nije, ima tu rezultata. Pogledajte link koji se nalazi ispod ove slike (i ovde), vodi vas na kolekciju od preko 30 fotki Najvećeg Alfa Mužjaka Današnjice. 
Ovaj blagoglagoljivi Škot zna šta priča: u veoma slikovitom poređenju faktora napretka civilizacije sa “killer” aplikacijama za pametne telefone, izveo je dokaz o kraju predominacije zapadne civilizacije. Štaviše, on tvrdi da ćemo biti svedoci te promene.
Niall Ferguson, profesor istorije na Harvardu i gostujući predavač na univerzitetu u Oksfordu, istražuje istorijske veze između pojava i utvrđuje ne samo šta se sve desilo, nego i zašto. U toj potrazi, napravio je analitički presek koji otkriva šest ključnih elemenata napretka civilizacije. Moguće posledice današnjih tokova su možda jasnije nego što bi se u prvi mah učinilo, a dokazi su nam ispred nosa i lako ih je prepoznati. Sa divergencijom je odzvonilo, poručuje nam ovaj predavač sa TED konferencije.
Zapanjen sam. Jedino ostajem malčice u dilemi oko one teze o nauci. Jedna je stvar podsetiti na rušenje opservatorije Taqi al-Din, što je istorijski fakat. Ali, sasvim je druga stvar zaboraviti na razvoj moderne matematike, koja definitivno ima svoje korene u arapskoj filozofiji. Za to vreme, šta ono bi sa katoličkim fundamentalizmom, to jest sa “dostignućima” Inkvizicije protiv nauke? Hajde da se setimo spaljivanja Đordana Bruna i Galilejevog odricanja, počinjenog u strahu da ne prođe kao njegov prethodnik. Dragi moji, pa to se desilo pre samo 400 godina…
Kako god, prihvatam svih šest teza, jer čine koherentnu celinu – jedno bez drugog ne ide.
– * –
Žao mi je što nema nikakvih titlova, pa će to napraviti problem onima koji nisu baš navikli na engleski jezik. No, ovo je jedan od najnovijih priloga na sajtu konferencije TED, pa nije zgoreg da postavite neki obeleživač i probate kasnije, kad broj titlova naraste; već je aktivna mala, ali veoma kvalitetna ekipa prevodilaca za srpski jezik.
Kada bih imao vremena, rado bih dobrovoljno učestvovao u prevođenju titlova sa TED konferencije na srpski. No, ne smem da se hvatam novih obaveza…
(Via)
Baš mi je žao što za ovo nisam znao pre, dok je ludača bila još aktivna. Međutim, primenljivo je i danas u raznim kontekstima.
Da se ne plašim da me privedu na informativni razgovor zbog negovanja Suštine pasijansa, sad bih rekao kako me podseća na ministarku Snežanu Malović. Ovako, plašim se, pa bolje da ne kažem kako me podseća. Na ministarku. Snežanu. Malović.
Opra, sram vas bilo, Opra! Niste valjda pomislili da sam poredio onu, kako se zove, što priča k’o robot, sa kozom? Neeeee. Pa ja to ne bih pomislio ni u tuđem snu!
Večerašja fotka je očigledno nastala pod utiskom jučerašnje. Ali, nisam lovio duhove: i ova tema me je žuljala već neko vreme. A tek cipele što su me žuljale, kuku i lele, kad se samo setim…
Iz meni sasvim nepoznatih razloga, Jasna je izvukla odnekle moje stare tzv. svečane cipele, one za koje mogu da se zakunem da nikad više neću pokušati da ih obujem, pa im skinula staru konzervaciju i stavila novu. Verovatno u nameri da im dozvoli da se malo provetre, one sad stoje na polici za cipele i ja ih zato vidim svaki dan.
Te cipele donose horor prisećanja na svadbu u kojoj sam uzvraćao kumstvo svom dugogodišnjem prijatelju… Ne, nije kumstvo bilo horor, čak ni svadba nije bila loša, nego sam mislio da će mi stopala ostati u tom cipelama kad se budem izuvao. I evo, prošle su pune 22 godine od tada, a meni i dalje nije jasno zašto su te cipele još uvek u kući. Obuo sam ih još dva-tri puta od onda – i svaki put se pokajao. A onda sam izjavio da nikad više neću ni kupiti ni nositi cipele koje mi ne budu momentalno udobne i držim se toga. Kakva sam samo budala bio što sam verovao u onaj glupi recept “razgaziće se”. Razgazilo bi se, ali bi i dalje ostalo neudobno. E, pa nikad više.
Prethodna fotka dana je očigledno presudila da najzad uzmem i turim pred objektiv te horor-cipele. Rekoh sebi: hajde da vidim da li fotografija može da zamiriši na kožu… A rezultat je sledeći:
Mišn akomplišd: dobio sam tačno ono što sam hteo. Istina, to nije bogzna koliko mnogo, ali meni je za ovaj krug i to malo sasvim dovoljno.
Sad horor-cipele mogu da lete u kantu za smeće. Ili da ih poklonim nekome – ali toliko zao stvarno ne mogu da budem.