Maštoviti(ji) posetioci ovog bloga su već kod naslova svašta pomislili.
Moj (sada već bivši) komšija se odselio. Priznajem da sam mu četvrt veka bio nad glavom. 
No, nijedan od nas dvojce nije za to kriv. A sad je ionako to nebitno.
Već neko vreme se po zgradi (četiri sprata, dvadesetak stanova) obavljalo to iseljenje-useljenje. Naleteh jedared na izvesnog gospodina koji reče da je kupio taj stan ispod. Reč-dve sa njim, pa tako i najavih da imam prilično nestašnog sina. Ne stigoh ni da pitam da li će biti nekih problema oko buke koju bude stvarao, a on prekide sa “Ma, znam ja kako je imati malu decu. Nema tu problema nikakvih. Ma, ja ionako skoro nikad nisam tu.” I tako…
U petak prošle nedelje je (bivši) komšija definitivno pokupio stvari. U subotu ujutro je počelo useljenje (novog) komšije. Tu je negde žena-Jelena primetila da nema pomenutog gospodina (iz prethodnog pasusa); glavni za useljenje je bio neki mlađi tip. Stvari su unosili kršni momci; verovatno neka agencija za selidbe.
Istog dana, u subotu dakle, sam koji minut posle 18h morao van kuće. O detaljima izlaska u nekom od narednih priloga. 
Vratio sam se negde oko 21h. Nedovoljno na vreme, pa sam prisustvovao završetku neprijatnog razgovora žene-Jelene sa nepoznatom starijom gospođom. Pomenuta gospođa je očigledno promenila svoj nastup kad je mene ugledala i brže-bolje se pokupila u stan ispod. Uh, bre, onaj gospodin od pre dva pasusa je promenio pol… I narav, očigledno.
Gospodža je, dakle, posle pola dana u novom stanu došla da se žali na buku. A da stvar bude još gora, Aleksi je ta subota bila jedan od mirnijih dana. Šta nas tek očekuje – možemo da nagađamo.
Nedelja je prošla bez problema. Ponedeljak isto, ali veći deo dana ceo dan sam bio odsutan, pa i ne znam šta se sve dešavalo. Utorak je trebalo da žena-Jelena i ja “odnesemo Aleksino pismo deda-Mrazu”, pa je deda poslužio kao bejbi-siterka.
Aleksa sa dedom, mojim ocem, ima poseban odnos. Deda ne služi da se čitaju priče, crtaju kuće i cveće, uče nove pesmice,… Deda služi za dobacivanje autićima s kraja na kraj sobe, da se igra stoni tenis po parketu, uče nove tehnike žmurki, itd. I – nema da fali. Kad smo se vratili, deda se pohvalio da je i on imao neprijatan razgovor sa (novom) komšinicom. Ne verujem da ju je poslao “tamo gde ne treba” (deda je, ipak gospodin-čovek), ali sumnjam da je bio i nežan. 
Taman toliko da smo i sinoć imali posetu “iz nižih krajeva”, iako je (potpisujem) Aleksa baš imao mirno veče. Ovoga puta je došao lik (ne mogu drugačije da ga predstavim), koji je tražio da budemo malo tiši “jer ne možemo dole da se skoncentrišemo”. Nisam pitao šta to toliko bitno rade, pa da im je potrebna koncentracija, ali sam mu naglasio da će je teško ostvariti u ovoj zgradi: u stanu preko puta mog je dvoje nemirne muške dece (4,5 i 6 godina), u stanu dijagonalno od mog je troje muške dece (6, 8 i 11 godina), na trećem spratu je još dvoje, na četvrtom jedno dete, u prizemlju novorođenče, u suterenu im se ne zna broj (između troje i šestoro). Svoje kraće izlaganje je završio sa “Ne interesuju me drugi. Nama buka smeta!”.
I… Šta mi je za činiti? Da se žalim (komunalnoj) policiji zbog uznemiravanja – bez veze je, a i ne verujem da bi urodilo plodom. Da ignorišem – teško (i ove posete su nas sve uznemirile; žena-Jelena je na bensedinu 
, a ja na Suštini pasijansa). Hmmmm…
Teško da je komšinica spremna za razgovor; da jeste, ne bi slala sina/unuka. Da čekam da lik ponovo dođe, pa da ga pustim unutra, popijemo pivo i vidimo u čemu je (stvarno) problem? Sve mi nekako deluje da ću pre zateći auto s probušenim gumama, nego što će ovaj lik da se ponovo pojavi pred mojim vratima…
ovaj… pojma nemam šta da radiš, ali šta god izvedeš javi meni, jer će nam verovatno trebati već koliko ovog vikenda… 🙂
Pazi, “pustio” sam ženu-Jelenu ostalim komšijama na spratu distribuira naše utiske o ovim doživljajima. Žene su daleko bolje u razmeni tih… emotivnih informacija.
Sa svim košijama smo u finim odnosima. S komšijama koji imaju decu smo u odličnim odnosima. 😉 Tako da, ako bude nekih povuci-potegni, imamo “dugačku klupu”.
Ideja mi je da paralelno s tim navatam predsednika
zbora stanarakućnog saveta, da ga obavestim o (potencijalnom) problemu.mmmm, da. Moja žena je ranije živela tu gde se selimo… mudro, brate Borise, mudro. Govori tiho & nosi psa sa sobom… 🙂
Nisam imao problema s komšilukom nizvodno dok nismo uneli Xbox, i dok ga nisam povezao na ozvučenje. Nema šanse da mu spustim output volume prema pojačalu, tako da grme basovi i na najtišem podeoku potenciometra… plus, Tea i ja moramo da skočimo kada smečujemo, jel’te (što pored lupanja ovima dole ponekad uzrokuje da opičim prsima po lusteru, ume da bidne veoma bolno). I tako, po prvi put u 10 meseci sam upoznao ove o’zdo.
Stvar je neobično jednostavna: ni tvoje niti bilo čije dete nije pseto pa da ga zatvaraš u boks i dresiraš da sedi mirno. Posao živog i zdravog deteta je da bude živahno, da se igra, da skače, vrišti i čini sve one stvari koje su njemu toliko zanimljive, ma koliko odrasli te stvari tumačili kao nepodopštine.
Navuci komšiju da opet kaže “ne zanimaju me drugi”, a zatim ga pitaj “a zašto bi u tom slučaju mene drugi zanimali; a vidiš, zanimaju me, i otkrivam da sva zdrava deca uvek prave galamu”.
Zatraži mišljenje od ostalih komšija, a ako se barem polovina složi, a gospođa sledeći put opet odbije da uljudno razgovara, zapreti joj tužbom za uznemiravanje (pri čemu ćeš naglasiti imaš svedoke).
Iza toga – improvizuj. Ja znam šta bih ja radio na tvom mestu, ali ti si pristojan momak (u duši, inače ozbiljan čovek) i izvesno nemaš stomak da uradiš sve ono što je možda potrebno da se komšinica kondicionira, i to jednom za svagda. Skrupule će te skupo koštati, samo to da ti kažem. Zato pamet u glavu.
Pre nego što sam postao “inače ozbiljan čovek” imao sam svakakve aktivnosti, ali sam se uvek nekako trudio da intelektom izbegnem bilo kakav fizički obračun. To sam probao i ovde sa likom kad se pojavio, al’ vidim da “udaram u zid”. Onakve izjave kakve predlažeš su suviše intelektualne za tu ekipu (bar sam do sada stekao takvo mišljenje).
Aleksa je inače prilično popularan u zgradi/naselju, jer je vedar i brbljiv po prirodi (ah, genetika je to! ;)). Četvrt veka živim u ovom naselju, a u poslednjih dve-tri godine me prepoznaju isključivo kao “tatu od Alekse”. I s te strane nije problem imati naklonost komšija (u zgradi pogotovo, jer u 9/20 stanova ima bar jedno malo dete).
No, ovde nazirem ozbiljan problem, jer je gospodža u “ludim godinama” (kad nema šta drugo da radi, nego da sabahile poseti prodavnicu i pijacu, a odmah nakon toga krene da mrzi svet) i ima podršku “dečurlije”, kojima je – bar po mom prvom utisku – draže šilo u pneumatiku (za početak) od bilo kakvog razgovora. 🙁
No, citiram vidjet ćemo, što bi rekli slijepci kraj citata.
Ah, da:
Po ceni jednog prosečnog stana u Beogradu može da se kupi pola bloka kuća u nekom banatskom selu. Reci komšinici da ako je htela da živi u tišini, trebalo je da kupi salaš, a ne stan.
Ja i danas pamtim jedino svoje neprijatno iskustvo za tri godine stanovanja u jednom stanu na Karaburmi: dečko iz stana pored išao je u vojsku baš u vreme mog ispitnog roka. Glasna muzika, tutnjava, lupanje vratima i razbijanje flaša po ulici Patrisa Lumumbe je trajalo skoro nedelju dana, po 16 sati na dan. Izgledalo je kao da su ga pratili u Avganistan, a ne u vojsku. Šta sam mogao: istrpeo sam nekako i nisam se žalio. A iz nacrtne i analitičke geometrije sam dobio desetku, i to kod Branke Alimpić lično.
И мој крај је доста миран, до кошаве још само десет кућа, а онда равно и ничег нема до Карпата. Једино кад је комшија преко пута удавао ћерке или сунетио синове, све скупа једно 3-4 такве прилике (остало смо избегли избивањем), ту се простирала шатра преко сокака, тако да ми је музика била на 5м од прозора спаваће собе. Целовикендни третман жељама и поздравима радио Техерана или Абу Дабија, издржиш, прође.
Осталих 364,75 дана у години… не разумем зашто би неко становао у стану, а без авлије.
Deda se baš i hvalio da joj je rekao nešto u stilu “ako ste hteli mir, trebalo je da kupite kuću”.
A to za cene nekretnina po banatu sam se uverio letos u Beloj crkvi i Vršcu… :
Jednostavna životna tema u kojoj se mnogi pronađu. Posebno, ako se prihvatiš f-je predsednika skupštine stanara 😕 . U mom slučaju je to bilo iz prostog razloga što se nisam mirio da živim u svinjcu i da stvari prepustim stihiji.
Svakakva iskustva sam imao na tom polju, uglavnom neprijatna i nemam nameru da ih obrazlažem i nabrajam. Ukratko – vreme leči, pa, ne baš sve, ali mnogo šta! GDŽA će polako da se navikava i/ili će se i njoj roditi unuče, čestitaćeš joj Novu Godinu, makar onako usput, deca rastu i ponekad čudom čak počinju i da slušaju roditelje (mada nije pravilo), pre ili kasnije se pojavi komšiji potreba da mu pomogneš da na guranje upali auto ili da sanira posledice curenja veš mašine ili će zakucati sa praznom šoljom u ruci…
Ako se baš desi da “uleti šilo” nema druge nego pozvati predstavnike zakona, sami će oni doći do pravog zaključka. Bilo kakav atak tog tipa je prekršaj i nema nikakve veze sa stanovanjem. Ono što jeste – opisano je u Zakonom o stanovanju i nije loše upoznati se (http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_stanovanju.html). Osim toga ni jedna zgrada koju znam nije pobegla od ovih i sličnih problema stanovanja u zajednici.
Samo polako! Sve to asimptotski ide ka kompromisu. A onda jednog dana deca odu i mi budemo GDIN & GDŽA…
Zašto ti ljudi nisu izabrali seoski mir i tišinu? pa pobegli su, recimo,i od baratanja ugljem, od pacova i smrada iz komšijskog svinjca, turiranja traktora u 3.30 ujutro… pa, sad, šta je manje loše? Uvek i svugde nešto mora da se “proguta”.
Bio sam i u situaciji da prodajem(o) zaostavštinu ženine rodbine sa sela. Tuga: 2 kuće sa po minimalno frtalj jutra okućnice na selu su jedva dovoljne za učešće stambenog kredita stana u Mikronaselju. Tu upravo dolazi do izražaja razlika tržišne i građevinske vrednosti stambenog objekta, mada Kikinda baš i nije neki grad. Džaba nam bila i peticija za status …
Ma, nije to problem. Nego, nagledao sam se ja gospodža kojima mo’š 300 puta čestitati Novu godinu i slične praznike i one će bogznakako biti ljubazne, al’ će sledećeg dana pokazivati svoje hirove, razne posledice vilenisanja, neispunjenog i(li) dokonog života,… Ne znam da l’ to ima veze sa (ženskim) hormonima, al’ daleko je uočljivije kod udovica i razvedenih; one koje su još uvek u braku valjda više smaraju (svoje) muževe. :
Ne znam kako da formulišem pitanje, a da ono ne zvuči (suviše) grubo – u kojoj ti državi živiš? Predstavnici zakona možda i dolaze do pravog zaključka, ali ništa dalje od toga i ne rade. Da rade ne bi bilo takvih kojima bi šilo palo na pamet?
Slažem se. Ali bežeći od jednog, naiđeš na drugo. Svuda ima nešto što traži primenu koncepta tolerancije…
– novi momenti –
Upravo sam se čuo sa ženom-Jelenom. Sad joj je bila u poseti komšinica sa sprata, dijagonalno od nas, koja u stanu ima tri unuka, a godina je otprilike kao gospodža…
Ukratko, “ne možemo dole da se skoncentrišemo” je značilo da je baba legla da spava (bilo je oko pola devet naveče) i da joj smeta buka.
Baba se tu uselila, jer su menjali stan u naselju za dva druga stana. Stan koji su prodali je na IV spratu (ti u su veličine otprilike kao dva stana na nižim spratovima) i nisu navikli da im neko nad glavom pravi buku.
I kad se spoji da su navikli da nemaju nikakve zvuke “odozgo”, a još su i sami se spremali za počinak…
nastavak sledi. 😉
Preporucujem film “Duplex” za relaksaciju u ovom teskom momentu 🙂
Stvari su krajem prošle godine krenuli da se smiruju. Al’ to je bio samo privid. Dve nedelje smo prošli bez pritužbi na buku, ali u te dve nedelje je Aleksa bio bolestan (od obične prehlade do upale sinusa), pa je bio relativno miran. Ne, ne, ne – čak ni 40,2oC mu nije smanjivalo želju za igrom i nismo ga vezivali za radijator; u igrariji su ga najviše sputavale obloge na tabanima. 😉
U utorak smo imali sedeljkicu “na gajbi”, uglavnom odrasle osobe (ako izuzmemo Aleksu niko nije mlađi od 27 godina), pasivno druženje uz kolače
i kafu 
. Aleksa je imao svoj deo sa imitiranjem crtaća i jurcanjem za papirnim avionima. Oko 19,30 zvono na vratima – evo babinog unuka, ljutog, naoštrenog… 
Ukratko, njegov stav/nastup se kretao od bezobrazluka do pretnje.
Pandurima je trebalo dvadesetak minuta da dođu. Ne mislim da sam pogrešio što sam ih zvao, mada znam da neće oni tu bogznakoliko da urade.
Al’ čemu sve to? Da ih nisam zvao, gospodža i unuče joj bi se širili k’o đubrivo po njivi, al’ posle “pandurske posete” mogu samo da se zainate…
Dokle će da ode to sve? Da za dve-tri godine najmim telohranitelje za Aleksu kad krene u školu? Da ženu-Jelenu upišem na časove aikida (ali i da nosi revolver u torbi)? Da nabavim nekoliko pancir-prsluka za civile? Da…