Radilo se šta je moralo da se radi, otišao dan k’o dlanom o dlan, pa muzika za popodne nije popodne, nego uveče. Šta ćeš. Ali, ako je za utehu, evo jednog briljantnog dela, u jednoj kultnoj TV emisiji.
Izvedba Billa Withersa: odlična. Pesma: kultna. Faca bubnjara: neprocenjiva.
Bill Withers je jedna od prvih minimalistički orijentisanih muzičara koje sam zapazio i zavoleo. Sasvim je moguće da je moje otkriče tog čoveka upravo značilo onaj preokret od želje za što složenijom muzikom ka potrage za što izražajnijom. A izraz je nešto što nema veze sa brojem boja, slovnih znakova, nota, instrumenata… Može i minimalistički. Ako to ova pesma ne pokazuje, onda nema šanse da se teza dokaže…
Ah, pa da: Boris se prvi u rubrici pozvao na ovog sjajnog muzičara, postavljajući drugu perfektnu pesmu iz njegovog opusa… Beše to još prošlog septembra… A pre njega, Valex je nešto očijukao sa Withersovom pesmom u tuđem izvođenju. Rečju, starog drugara slušamo ove večeri.
A emisija: naravno, The Old Grey Whistle Test. Kultna TV emisija koja je išla na BBC2 četvrtkom kasno uveče, od 1971. do 1987. Petkom, veoma često, muzičke radnje po Londonu, Birmingemu i drugim većim gradovima Ujedinjenog kraljevstva ostajale su bez ijednog nosača zvuka nekog relativno nepoznatog, ali sjajnog imena koje je prethodne večeri bilo emitovano. Još uvek se pamti kako je u decembru 1971, tri nedelje pre Božića, u OGWT nastupila grupa Focus, svirajući pot pourri Sylvia/Hocus Pocus… Potražnja za albumom Focus II (Moving Waves) je toliko skočila da su obe Polydorove fabrike ploča štancovale samo taj album sledećih deset dana, mimo plana. Ostaće zabeleženo i to da je muzičarima za nastup isplaćivan honorar od devet funti po glavi, što je bilo po tarifniku BBC tih godina… Kada je John Lennon poslao film sa snimkom pesme, ako se dobro sećam, Instant Karma (uh, možda i grešim), rekao je da nema veze za devet funti, nego da mu za te pare kupe neki čokoladni keks i pošalju mu u Njujork, jer se zaželeo…
Romantično doba. Sjajna muzika.
A onda je došao MTV.