I što ono reče Valex: pa ko pametan drema u 11 uveče? Pametan niko, ali drema onaj ko je radio k’o konj od 10 do 21, pa mu ni to nije bilo dosta…
Imao sam ideju o fotografiji koju treba da izvedem, ali nije mi se dalo. Dok sam bio slobodan, izgubio sam svetlo, a eksperimentisanje sa slabim svetlom u visini nožnih članaka baš i nije bogzna kakva večernja zabava. I tako, ostao sam bez fotografije za dan, zamalo. A onda sam se podvrgnuo onom starom mentalnom eksperimentu: zadatak ograničen resursima, vremenom i brojevima. Zadao sam sebi da u roku od deset minuta, iz ruke i po slabom svetlu, napravim tri ekspozicije od kojih je bar jedna vredna daljeg čačkanja.
Uspeo sam sa drugim okidanjem i tu sam stao.
Poštedeću vas prepričavanja afekta koji me je zadesio u toku traženja scene.
Ovo je tačno ona vrsta fotografije koju većina gledalaca ne voli. Ali ako je istina da je nerviranje čistunaca i mrsomuda moj glavni cilj u bavljenju fotografijom, onda sam uspeo. U međuvremenu, podsećam se kako se uz pomoć kosog svetla hvataju teksture po površinama i kako jak kontrast pomaže u tome. A u slučaju da vam je na vr’ jezika da me podsetite na pravilo trećine, samo ću vas podsetiti da je to pravilo izmišljeno zbog Amera koji su nesposobni da ukapiraju načelo zlatnog preseka i usput vam došapnuti da je čioda ubodena u presek dijagonala jer je gledalac iz Oklahome to tražio.
– * –
Trebalo bi da negde u kući iman jednu SD karticu od 64 MB (da, MB – ne GB). To je taman za dve RAW fotografije i još dve JPEG. Ako je nađem, koristiću je za ovakve eksperimente. Kad bi sad negde imalo da se kupi SD kartica od 256 MB, bokte, pa to bi bilo sjajno. Krenem od kuće, a u aparatu samo ta kartica. Pa da vidimo ko ume da nađe jednu scenu vrednu fotke za pokazivanje.