Zovem prijatelja sinoć. Kakvi sinoć – usred noći, bre, znam da je noćna ptica i da kasno leže… A on se ne javlja. Doduše, nisam ni puštao dugo da zvoni. Kontam, možda nešto vari bez maske, di ću ga ometam u tako važnim trenucima. 
Kaže, jutros, da je prs’o od umora i legao ranije. Ja se samo pitam ko mu je svirao povečerje i na čemu? Mada, naslućujem… 
Drugi prijatelj, onomad, pita može li da naručuje o čemu ću da pišem? Može, kažem, pošalji spisak. I posla ga. Gledam ja, nečega se sećam, nečega ne, vidim da se polako penzionišem. I onda bolje da opalim iz glave. Dok ne obnovim gradivo. Nevolja je samo što je gradivo povećih gabarita. 
Ništa nije kao što je nakada bilo…
