ma baš sam poludeo danas. krenuo zorom u neku nabavku, sve nešto sitno, ali moram na par mesta. otoplilo opet, nije za jaknu te sam samo tutnuo plaćajuću karticu u džep. nije mi se nosio ceo buđelar, a nešto estetski ne mirišem one torbice koje se u narodu popularno zovu po pripadnicima jedne manjinske seksualne populacije što voli da paradira.
moja banka mi nije bila nigde usput da podignem šuške, a kod tuđih neću, ojade me za proviziju (i moji i „njini“, bratski). uđem ti u prvu prodavnicu, ne primaju kartice. druga takođe. treća mi primi, da prostite. četvrta opet ćorak. više sam živaca i kredita na busplusu potrošio nego što bi me izašla provizija, ali ne postajem – pa bre, kiosk prekoputa kuće mi prima kartice za jutarnje novine i ne prave problem da li je ceh 10 ili 1000 dinara.
Mnoge od njih već smo sretali na ovom mestu. A da li je samo četiri stiha dovoljno za veliku pesmu, prosudite sami.
