Zovem prijatelja sinoć. Kakvi sinoć – usred noći, bre, znam da je noćna ptica i da kasno leže… A on se ne javlja. Doduše, nisam ni puštao dugo da zvoni. Kontam, možda nešto vari bez maske, di ću ga ometam u tako važnim trenucima. 
Kaže, jutros, da je prs’o od umora i legao ranije. Ja se samo pitam ko mu je svirao povečerje i na čemu? Mada, naslućujem… 
Drugi prijatelj, onomad, pita može li da naručuje o čemu ću da pišem? Može, kažem, pošalji spisak. I posla ga. Gledam ja, nečega se sećam, nečega ne, vidim da se polako penzionišem. I onda bolje da opalim iz glave. Dok ne obnovim gradivo. Nevolja je samo što je gradivo povećih gabarita. 
Ništa nije kao što je nakada bilo…
Uvek kada čujem ovaj rubato uvod na klavinetu, prođu me žmarci. Znam šta sledi i za ovih 40 godina, koliko dugo imam ploču 360 Degrees of Billy Paul (1972), ništa se nije promenilo. Noge same počinju da se kreću čim počne fraziranje, a soba se napuni duvačima & gudačima. Postanem očas naljuća crnčuga, kao u ovoj pesmi.
Malo je muzičkih veterana koji su još uvek živi, a čija karijera toliko daleko seže – Billy Paul je počeo profesionalno da nastupa još krajem pedesetih. Ubrzo je postao poznat po svojim koncertima u muzičkim krugovima Philadelphie. Iako je tokom šezdesetih nastupao sa takvim asovima kao što su Charlie Parker, Nina Simone, Miles Davis, The Impressions i Roberta Flack, bilo mu je potrebno više od decenije da ubode pravu pesmu. “Me and Mrs Jones“, pesma koja na albumu prethodi ovoj današnjoj, zasela je na vrh američke top liste u poslednjim nedeljama 1972. godine, prodala se u par miliona komada i omogućila autoru da se prošeta po top listama širom sveta. Sledio je i Grammy za najbolji crni muški vokal. Dovoljno da odmah odeš u zasluženu penziju.
Billy Paul je nastavio da snima i nastupa sve do kraja osamdesetih. A onda se penzionisao.
Pametno, zato je još uvek živ.
– * –
Ne lezi vraže, skoknem na kraju i do njegovog sajta. Pogledajte trailer za film koji snima po današnjoj pesmi. A 78 godina mu je, tek. 