Da mi ne bude zamereno: projekat “jedna na dan”, između ostalog, služi i da usput naučim nešto. A sad kad sam pribavio adapter za ruske objektive na japanskom digitalcu, ima da se oderem od učenja. Mlataram okolo i ne mogu da odolim osećaju koji me je obuzeo tek nekoliko puta u životu, uvek u vezi sa fotografijom ili filmom.
Prija mi ova potreba da zanatski deo priče odradim pažljivije nego inače. To ide dotle da sam prestao da pazim na izbor motiva. Rekoh sebi: daj samo da mogu da prepoznam postignutu oštrinu – i to je uglavnom cela priča. Ova fotka je, doduše, posledica jednog starijeg projekta, da ga sad ne tražim, koji je eho preporuke o snalaženju u malom prostoru. Jedna od vežbi tog tipa glasi: “uđu u kupatilo, zatvori vrata za sobom i napravi stotinu fotografija iole vrednih barem jedne sekunde pažnje”. Naravno, stotinu fotki je nasilje: poenta je da sam ukapiraš kad je dosta nakon što si prepoznao da gledati i videti nije jedno isto. Tada sam još prepoznao da ovaj buket češljeva može dobro da posluži kao poligon za ispitivanje oštrine. A s obzirom na to da u kombinaciji ruske optike i sopstvenog narušenog vida nemam nikakav suvisli pokazatelj postignute oštrine osim da uvećam live view deset puta, to sam morao da probam i ovo.
A kad sam video da je fokusiranje uspelo, okuražo sam se u postprodukciji, pa sam malo izvodio besne gliste. Ne zamerite. Baš mi je bilo po volji. Idemo dalje.