Retko se desi.
– A kad ćeš mene da slikaš?
– Je l’ ti to ozbiljno? Sad sam u poslu… Sutra ću. Ne, čekaj, i sutra ću biti u poslu… Uh, nemam pozadinsko svetlo… Nema veze. Skidaj sliku sa zida dok ja navrnem Draguljče… Sedi tu. Gledaj u mene.
Na sve kritike o tome kako nema ljudi na mojim slikama, odgovaram da je to zato što ne umem da crtam ljudska lica. A kad je reč o portretnoj fotografiji, očas posla se poplašim, izmišljajući razloge, sve po deset u nizu, zašto sad ne mogu ovo i ono.
E, k vragu. Ko hoće, nađe način. Ko neće, nađe opravdanje. Znao sam da će se desiti ta senka iza lica i tu ništa nisam mogao niti ću moći dok ne pribavim ono što mi je prvo na spisku kupovine hardvera – blic sa ozbiljnim sistemom za difuziju.
Ali zbog toga se svakako neću odricati nesvakidašnje prilike da slikam Anu dok joj je kosa prirodne boje (poslednji put kad sam je video, beše to boja psihodelične šargarepe), pa se još nudi da pozira.
A što se tiče metode obrade, nisam kriv. Dan pre sam gledao u neke knjige o fotografiji i jedna prastara high key fotka me je obuzela. Prilika je bila da isprobam mogu li izvesti sličan rad i rezultat je pred vama.
E pa izveo si. E sad, da li pomaže kad se dete dene na mamu, to vi tamo raspetljajte… 🙂