Sipila je nekakva sivozelenkasta kišica, sve je bilo obavijeno nekakvim ružnilom koje ranije nikad nisam primetio, ako ga je i bilo. Stajao sam na pustom dečijem igralištu nadomak centra grada i čekao Jasnu da izađe iz škole. U jednom času sam ugledao scenu za koju sam znao kako bi trebalo da izgleda kad je propustim kroz šake. Zicer, što bi kazali naučnici koji objavljuju po rumunskim časopisima o metalurgiji.
Toliko sam se uzbudio tom trivijalnom scenom da sam zaboravio da napravim pola koraka ulevo kako bi se figura tanjira satelitske antene bolje ocrtala spram mlečnosmeđeg neba. Slika je izazvala niz asocijacija, očas sam stigao do Voyagera 1 i zamislio kako bi to bilo šašavo kad bi se vratio kući.
Šljepnuo sam jednu jedinu fotku te scene: toliko sam bio samouveren da sam uhvatio šta treba. Istina, malo sam secnuo kadar jer sam ono pola koraka ulevo morao da napravim i zbog postizanja zlatnog preseka°. “E, jebi ga, gazda-Mitke, ne znamo toj pesmu”, kao da čujem, “koj drugo da ti pojemo?”.
Pa dobro, nisam naučio ništa od ove fotke, ali sam se podsetio jedne važne preporuke: uzbuđenje je u redu, bez obzira na nivo budalastog ponašanja, dok god si u stanju da na trenutak parkiraš emocije i one tri-četr sekunde bavljenja oko ekspozicije posvetiš zanatskim faktorima.
________
° Ne pravilo trećine, nego zlatni presek. I ne zamarajte me više zahtevima o poštovanju pravila trećine.