Ne mo’š svetu ugoditi! 200/320 mm mi je mnogo. Oj živote, skote…
Duga Cev još uvek ne silazi sa fotoaparata: ne mogu da se naigram. No, dobro: iz faze ushićenja prelazim lagano u fazu ovladavanja. Tokom pauze posla, a baš sam ga dosta da radim tokom dana, izašao sam na terasu i napravio mali test graničnog gubitka fokusa. I usput sam se igrao opcijama kadriranja – u smislu “boktemazo, koliko još moram da idem nazad da bi sve stalo u kadar”. Eh: 200 mm na čajka formatu je ekvivalent 320 mm, a to je već mnogo za svakodnevnu manipulaciju. Nisam mogao da verujem da ću jedva živ uspeti da naguram ovu scenu u kadar, jer ovo je sa najdalje tačke na mojoj terasi.
Za svaku grešku u fokusu sa Dugom Cevi, kriva je moja dioptrija. Ne skidam cvikere dok gledam kroz tražilo, a oko me ne služi uvek jednako i sad se već ozbiljno mučim da nađem meru oštrine. To je posebno ozbiljno iskušenje sad kad nema nikakve automatike iz objektiva, pa tako ni pi-pip! koje znači da je fokus postignut… Naučio sam da pravim varijacije, ali to znači da ću praviti mnogo flagrantnog škarta, bar dok ne nađem neku putanju rada koja proizvodi manje grešaka.
Ne vredi previše ni postavka fokusa “na crtu”, da pratim baždarene linije na prstenu objektiva: ne radi idealno. Najgore je ono što sam mislio da će podrazumevano raditi kako treba: odvrtanje na položaj “skroz beskonačno” (je li ovo pleonazam? postoji i beskonačno koje nije skroz?) izaziva mutnost u celom opsegu. Moram samo malo da oslobodim staklo od beskonačnog da bih postigao oštrinu u zadnjem planu. Taj test, doduše, nije završen.
I tako, dovoljno mi je petnaestak minuta svakog dana sa aparatom u ruci i sat vremena igranja sa rezultujućim fotkama da bih dan završio nekom poukom i novim iskustvom.